Kultni film reditelja Srđana Karanovića iz 1977. godine digitalno restauriran i prikazan u Kinoteci. Znate li da Karanović nikada ne gleda svoje filmove? Pročitajte i šta su 40 godina kasnije rekli Bogdan Diklić, Branko Cvejić...
Da li je i vama palo došlo do grla, da vam je svega dosta i da biste pobegli negde od svega, da živite kao normalan čovek? Verovatno jeste, jer to je ljudsko.
Film "Miris poljskog cveća", nastao 1977. godine, koji je legendarni Srđan Điđa Karanović, kako sam kaže snimio "iz glave" i iz inata, govori o čoveku koji je baš to odlučio - da svoj dotadašnji život, kojim je bio nezadovoljan, zameni novim, na šlepu na obali Dunava.
Ovaj film, koji je neka vrsta mešavine igranog i dokumentarnog, nastao u ono vreme kad je takav način snimanja i za Holivud bio "mislena imenica", tih kasnih 70-ih godina prošlog veka bio je revolucionara. Toliko da su producenti imali mnogo rezerve prema njemu, a Điđa Karanović i Rajko Grlić su napisali čak 12 verzija scenarija!
Eksperimentalan i hrabar u svakom smislu, ovaj film možda je najznačajniji ili jedan od najznačajnijih u domaćoj kinematografiji.
Scenario za "Miris poljskog cveća" delo je, dakle, istog tandema koji je napisao kultnu TV seriju "Grlom u jagode" - praških đaka i drugova Rajka Grlića i Srđana Karanovića. Čim su završili rad na pomenutoj seriji, posvetili su se mnogo ozbiljnijoj temi, priči o etabliranom pozorišnom glumcu koji, zasićen mediokritetskim okruženjem i monotonim brakom, odlučuje da napusti sve i započne marginalni život na šlepu svog poznanika, ubogog lađara Jece "Smrde" i njegove verenice Stane.
Simpatični naturščici Ratislava Gačić (Stana) i Nemanja Živić (Jeca Smrda) prvi put su se našli pred filmskom kamerom gde zapravo i ne glume - reditelj uopšte ne pokazuje želju da sakrije njihovu diletantsku igru, naprotiv, mi tokom čitavog filma imamo utisak potpune autentičnosti njihovog života i svakodnevice na rečnom šlepu. Tu je i snažan kontrast između Stane i Smrde sa jedne i profesionalnog glumca Ivana (Ljuba Tadić) sa druge strane; oni su na "svom terenu", prirodni u svojoj rutini i skromnom životu lađara, dok je poznati glumac ipak samo njihov gost, čovek koji iz očajničke želje da nešto promeni u svom učmalom življenju, dolazi da sa siromašnim parom deli vreme, misli, plovidbu Dunavom i Savom u želji da pronađe izgubljeni smisao i ravnotežu.
Srđan Điđa Karanović, čiji je još jedan film, posle "Petrijinog venca", digitalno restauriran, nikada ne gleda svoje filmove, pa tako nije ni ovaj.
"Nikada nisam gledao nijedan svoj film kad je završen, pa ni ovaj koji je završen pre 41 godinu. Ne mogu, jer, stalno bih nešto menjao. To je neka moja paranoja - ne brinite, nije ništa ozbiljno... Gledam film toliko mnogo puta dok ga radim da mi se stvarno smuči. A i šta mi vredi da ga gledam sada kada ne mogu ništa da promenim. Taknuto-maknuto. On je pravljen za druge, nije pravljen za mene", nasmejao je sve u sali Jugolovenske kinoteke u četvrtak uveče Điđa Karanović.
Rekao je da postoje dve vrste filmova - iz života i oni iz glave.
"Ovo je film iz glave. Smislio sam tu ideju, čini mi se vrlo ljudsku, da čoveku bude dosta svega i da želi da promeni svoj život. Pozvao sam Rajka (Grlića) i onda smo pleli priču. Sakupljali smo ljude koje smo snimali u dokumentarcima ili smo ih gledali u nekim tuđim dokumentarnim filmovima. Čudim se i danas kako smo to uopšte uspeli da isteramo do kraja", rekao je Karanović.
Smatra da je "Miris poljskog cveća" malo čudo.
"To je jedan od mojih najdražih filmova, mada sam se na njemu namučio kao Isus Hrist. Za razliku od 'Petrijinog venca', koja je bila relativno laka za proizvodnju i gde je sve išlo kako treba, ovde se svašta dešavalo. 'Miris poljskog cveća' bio vrlo komplikovan za realizaciju, a ja sam bio vrlo ambiciozan i svašta sam hteo i moje ideje su možda prevazilazile objektivne mogućnosti budžeta i produkcije. Sa druge strane, taj film bio je velo eksperimentalan i, možda zvuči neskromno, i dan-danas je hrabar u estetskom smislu...".
Glavna ženska uloga je, dakle, poverena ženi užičkog šofera, domaćici i majci troje dece, a Gačićeva je Karanovićevo poverenje opravdala na najlepši način - izvanrednom prirodnošću i urođenim osećajem za igru. Njena Stana je najupečatljiviji lik u "Mirisu" a Điđa Karanović je Ratislavu pozivao da glumi i u njegovim potonjim filmovima, "Petrijinom vencu" i "Nešto između". Glumila je i u filmovima: "Oktoberfest", "Uvek spremne žene", "Bulevar revolucije", "Tri palme za bitangu i ribicu"...
Ratislava (rođena u Beogradu tri dana pred bombardovanje 1941. godine) je za ulogu u "Mirisu poljskog cveća" bila nominovana za nagradu za najbolju žensku ulogu na prestižnom festivalu u ono vreme - u Puli. Međutim, nije dobila nagradu, a pričalo se tada da joj je priznanje izmaklo jer nije bilo u redu da nagradu za najbolju žensku ulogu dobije naturščik, kome je ovo prvi film.
Govorila je da joj je najveći kompliment svojevremeno udelio njen partner na filmu, legendarni Ljuba Tadić:
"Ti, Rajo, nisi glumica, nego glumičetina!".
Svojevremeno je glumila čak i sa Džeremijem Ajronsom!
U filmu "Matilda", u režiji Mine Mimice, bila je jedina naša glumica, a imala je scenu sa Ajronsom. Morala je da nauči tekst na engleskom jeziku, u čemu joj je pomagao sin. Kada je izgovorila svoj deo i snimanje te scene bilo završeno, prišao joj je lektor i poljubio joj ruku.
U intervjuu "Vestima" od pre nekoliko godina ispričala je kako je "naribala" Staneta Dolanca, nekada jednog od najmoćnijih ljudi u bivšoj Jugoslaviji, desne ruke Josipa Broza Tita.
"Uvek sam se borila za svoju porodicu i to mi je bilo najvažnije. U Užicu, gde smo živeli, izbila je afera sa stanovima u preduzeću mog supruga. Televizija je to zabeležila, a Điđa je snimio dokumentarac. Mnogo sam bila ljuta i nekako najglasnija. U isterivanju pravde stigla sam do Beograda, sve do zgrade Centralnog komiteta i svašta sam rekla onom Stanetu Dolancu, koji mi je potom lično uručio ključeve od stana i to onog koji je bio namenjen direktoru. Ni slutila nisam šta će se sve posle događati", rekla je svojevremeno Ratislava Gačić.
Pojavila se i u spotu bivšeg gitariste grupe Genesis (Dženezis) Stiva Haketa "Iza dima". U ovom sedmominutnom spotu(!) o teškoj sudbini izbeglica kroz istoriju, Ratislava Gačić ili "Raja Legenda", kako su je prozvali, sedi odevena u crno, sa brojanicom u rukama.
Glumački ansambl okupljen u "Mirisu poljskog cveća" na najbolji način interpretira živopisni spektar likova okupljenih na obali reke - među glumačkim asovima koje predvode Ljuba Tadić, Aca Berček, Bogdan Diklić, Branko Cvejić, razigrali su se i brojni naturščici sakupljeni širom ondašnje Jugoslavije, glumeći sve one bezimene, male ljude kojima je, baš kao i glavnom junaku, "svega dosta", rešene da svoje živote promene iz korena.
I baš tu Karanović lucidno poentira ironijom - eskapistički pokušaj slavnog glumca da se skloni u život na reci, da nestane rezultira sveopštim odobravanjem i lančanom reakcijom u kojoj se "neshvaćeni" sa svih strana gomilaju na obali reke u potrazi za ličnom slobodom i srećom. Plan da se pobegne od svih pokazuje se kao uzaludan; ako je nečiji život zbir onoga što (u)radi, osoba sa kojima je u kontaktu i sredine u kojoj obitava, je li uopšte moguće pobeći od tog i takvog života? Reditelj nam ne daje odgovor na ovo pitanje već ostavlja gledaocu da sam donese zaključak.
POGLEDAJTE ATMOSFERU IZ KINOTEKE
Protagonisti filma Branko Cvejić i Bogdan Diklić, 40 godina kasnije, kažu da se nekada živelo bolje, a na pitanje da li se u današnje vreme može pobeći negde od svega u potrazi za slobodom, popularni "Cveja", kaže:
"Više nema gde da se pobegne, čak ni na obalu reke, na neki šlep, jer na ostalim splavovima će svi da uključe televizore i non-stop će neko da drži neku konferenciju za štampu na kojoj će ozbiljno saopštavati o svemu što misli. Ovo je zarobljena zemlja i mi ovde gledamo filmove o slobodi koju smo nekada imali".
Bogdanu Dikliću se dopala Karanovićeva ideja o "begu" sa projekcije.
"Možda ne bi bilo loše da sve nas koji smo radili u ovom i nekim drugim filmovima digitalno restaurirate pa da nas ponovo oživite... I ja ću da pobegnem iz sale da se ne bih osećao kao potomak onog mladića koji ima 24 godine, 25 kilograma manje i 3 centimetra više i koji likom podseća na mene", nasmejao je Diklić prisutne u Kinoteci.
"Miris poljskog cveća" je skrojen u maniru poludokumentarca, omiljenoj Karanovićevoj filmskoj formi, na tragu pomenute serije "Grlom u jagode". Slika i dekor nisu "umiveni", pa tako imamo utisak "sirovosti", autentičnosti, postupak koji je u današnje vreme daleko popularniji nego pre 40 godina. Scenografiju je osmislio tada mladi Miljen Kljaković (kasnije mnogo poznatiji kao "Kreka"), a svima su ostali u pamćenju svi oni dijabolični, šareni rekviziti, današnjim rečnikom instalacije na obali Dunava.
Karanovićev film je izvanredno "upakovala" jedna od naših najdarovitijih montažerki, Branka Čeperac. Za kameru i sliku bio je zadužen još jedan vrsni majstor svog zanata, Živko Zalar.
Zoran Simjanović je za ovaj film komponovao nezaboravnu muziku - odlučio se za elektroniku koja je sredinom sedamdesetih bila veoma popularna. Naslovnom temom, minimalističkom i sugestivnom, Simjanović savršeno nadograđuje Karanovićevu zamisao da film dočara egzistencijalnu zasićenost svakodnevicom, monotonijom i osrednjošću.
ŽIVOTNA PRIČA ZORANA SIMJANOVIĆA
Karanović je za "Miris poljskog cveća" nagrađen za najbolji film po izboru međunarodnog žirija filmskih kritičara (FIPRESCI) na Kanskom festivalu 1977. godine. Tog proleća u Kanu je trijumfovao Andžej Vajda sa antologijskim "Čovekom od mramora", ali Karanovićev film do poslednjeg dana važio je za glavnog konkurenta najslavnijem poljskom reditelju.
