Da vas neko pita gde je izmišljena pica, na prvu loptu verovatno biste rekli - pa u Italiji. Ali, prevarili biste se.

Omiljeni "italijanski" specijalitet uopšte nije italijanski. Smislili su ga, još u antičko doba, Grci, manje više čim su usavršili "tajnu" mešanja brašna s vodom.

Ta "prapica" bila je pljosnati hlepčić koji se pekao ispod užarenog kamena, a drevni "pica-masjtori" premazivali su ga uljem pomešanim sa začinima.

Izgled kakav nam je danas poznat, poprimila je verovatno tek negde krajem 16. ili početkom 17. veka, kada je iz Amerike u Evropu stigao paradajz, bez kojeg danas picu ne možemo da zamislimo.

U 18. veku, ova "pogača premazana sosom od paradajza" stiže do Napulja, u Italiji, i vešti trgovci namirisali su potencijal: pica je, već tada pod tim imenom, počela da se peče i prodaje po trgovima.

Bila je deblja nego ova koju danas pravimo, i bila je odličan način da sirotinja zavara glad - debelo reš pečeno testo premazano tankim slojem sosa od paradajza. Ukusno i jeftino.

I, moglo je na tome i da ostane, da 1889. godine kraljica Margarita nije posetila Napulj i videla da mnogo ljudi jede nešto njoj nepoznato. Bila je radoznala, ali, pošto obroci koji su dobri za seljake nisu dovoljno dobri i za jednu kraljicu, dvorski kuvar je odlučio da picu prilagodi kraljevskim nepcima.

Na testo je stavio paradajz, mocarelu i svež bosiljak, navodno inspirisan bojama italijanske zastave (crvena, bela i zelena). To je, naravno verovatno samo romantizovana verzija, pošto je mnogo verovatnije da je kraljevski kuvar na novo jelo koje je kraljica trebalo da proba stavio - proverenu kombinaciju sastojaka.

Pica je, naravno, dobila ime Margarita (sasvim prikladno). I, tako je sve počelo...