NIKO NIJE OBRATIO PAŽNJU NA POSLEDNJU REČENICU: Ovo je PRAVI RAZLOG zbog koga je Milošević 2. oktobra stao pred kamere

Mnogi tvrde da se sve što je Milošević rekao 2. oktobra 2000. u obraćanju javnosti, o državama i nacijama, ostvarilo.

Po mnogo čemu to njegovo obraćanje javnosti kažu da je bilo proročko, pa se gotovo svake godine na ovaj dan Miloševićev govor širi društvenim mrežama i citira njegova navodno završna rečenica koju mnogi od nas sada već napamet znaju.

"Valjda bi svakome trebalo da bude jasno da oni ne napadaju Srbiju zbog Miloševića, nego napadaju Miloševića zbog Srbije."

Ova rečenica se uglavnom uzima kao završnica Miloševićevog testamentarnog govora od 2. oktobra 2000. godine, tri dana uoči drugog kruga predsedničkih izbora. Međutim, malo ko je saslušao govor u celosti i obratio pažnju na nastavak pomenute rečenice kojom je Milošević zapravo zavšio svoje obraćanje, a gde navodi i njegov razlog:

"Moja savest u tom pogledu je savršeno mirna. Moja savest, međutim, ne bi bila ni najmanje mirna ako svom narodu ne bih, posle svih ovih godina na njegovom čelu, rekao šta mislim o njegovoj sudbini, ako bi mu tu sudbinu nametnuo neko drugi, makar i tako što bi narodu objašnjavao kako je takvu sudbinu izabrao sam.Ta zabluda da bira sam ono što za njega bira neko drugi, najopasnija je zabluda i glavni je razlog moje odluke da se obratim građanima Jugoslavije". Hvala", glase zapravo završne reči bivšeg predsednika Srbije i SRJ.

Govor Vam prenosimo u celosti:

Poštovani građani, pred drugi krug izbora želim da vas na ovaj način upoznam sa svojim viđenjem izbornih i političkih prilika u našoj zemlji, posebno u Srbiji. Kao što i sami znate, punu deceniju traju napori da se Balkansko poluostrvo stavi pod kontrolu nekih zapadnih sila. Veliki deo tog posla je obavljen uspostavljanjem marionetskih vlada u nekim zemljama, pretvaranjem tih zemalja u zemlje ograničenog suvereniteta, ili zemlje lišene svakog suvereniteta. Zbog našeg otpora takvoj sudbini za našu zemlju, mi smo bili izloženi svim pritiscima kojima u savremenom svetu ljudi mogu biti izloženi. Broj i intenzitet tih pritisaka umnožavao se kako je vreme prolazilo.
Svoje iskustvo u drugoj polovini dvadesetog veka koje velike sile imaju u rušenju vlada, izazivanju nemira, podsticanju građanskih ratova, kompromitovanju i likvidiranju boraca za nacionalnu slobodu, dovođenja država i naroda na rub siromaštva – sve je to primenjeno na našu zemlju i narod. Događaji koji su organizovani za naše izbore su, takođe, deo organizovane hajke na zemlju i narod, zato što su naša zemlja i narod barijera uspostavljanju potpune zapadne dominacije na Balkanskom poluostrvu.

O DOS-u

U našoj javnosti je već dugo prisutna grupacija koja, pod imenom opozicione političke partije demokratske orijentacije, zastupa interese vlada koje su nosioci pritiska na Jugoslaviju, a posebno na Srbiju. Ta grupacija se na ovim izborima pojavila kao Demokratska opozicija Srbije. Njen stvarni šef nije njihov kandidat za predsednika države. Njihov dugogodišnji šef je predsednik Demokratske stranke i saradnik vojne alijanse koja je ratovala protiv naše zemlje. On svoju saradnju sa tom alijansom nije mogao ni da sakrije. Uostalom, čitavoj našoj javnosti je poznat njegov apel NATO-u, da se Srbija bombarduje onoliko nedelja koliko je neophodno da bi se njen otpor slomio. Na čelu tako organizovane grupacije na ovim izborima nalazi se, dakle, zastupnik vojske i vlada koje su nedavno ratovale protiv Jugoslavije. Zastupajući te interese, iz ove grupacije su našoj javnosti poslate poruke – da će sa njima na čelu Jugoslavija biti izvan svake opasnosti od rata i nasilja, da će doći do ekonomskog prosperiteta, vidno i brzo ostvarenog višeg standarda, takozvanog povratka Jugoslavije u međunarodne institucije, i tako dalje.
Poštovani građani, moja je dužnost da vas javno i na vreme upozorim da su ta obećanja lažna. I da stvari stoje obrnuto, jer upravo naša politika garantuje mir – a njihova samo trajne sukobe i nasilje. A evo zašto.

Rasparčavanje Srbije

Uspostavljanjem vlasti koju podržava, odnosno koju instalira zajednica zemalja okupljenih u NATO alijansi, Jugoslavija bi neizbežno postala zemlja čija bi se teritorija brzo rasparčala. To nisu samo namere NATO-a, to su i predizborna obećanja Demokratske opozicije Srbije. Od njihovih predstavnika smo čuli da će Sandžak dobiti autonomiju za koju se član njihove koalicije Sulejman Ugljanin, vođa separatističke muslimanske organizacije, zalaže već deset godina i koja faktički definitivno izdvaja Sandžak iz Srbije. Njihova su obećanja takođe vezana za davanje autonomije Vojvodini koja je takva da je ne samo izdvaja iz Srbije i Jugoslavije, već je, po svemu, čini sastavnim delom Mađarske. Na sličan način bi se odvojila od Srbije i druga područja, naročito neka njena rubna područja. Njihovo pripajanje susednim državama odavno je vruća tema tih država, koje stalno podstiču pripadnike manjina tih država u Jugoslaviji da daju svoj doprinos prisjedinjenju delova naše zemlje susednim državama.

U sklopu te politike rasparčavanja Jugoslavije, Kosovo bi bila prva žrtva. Njegov sadašnji status bi se proglasio za legalan i definitivan. To je prvi deo Srbije sa kojim bi ona morala da se oprosti, ne izražavajući, pri tom, čak ni nadu da će joj taj deo njene zemlje jednom moći da bude vraćen. Teritorija koja bi prestala da nosi ime Srbija bila bi okupirana od strane međunarodnih, američkih ili nekih trećih vojnih snaga, koju bi tu teritoriju tretirale kao vojni poligon i kao vlasništvo, kojim se raspolaže u skladu sa interesima sile, čija se vojska na njoj nalazi. Sliku tog raspolaganja i posledice tog raspolaganja, gledali smo već decenijama, a naročito, u ovoj deceniji u mnogim zemljama širom sveta, nažalost poslednjih godina i u Evropi, na primer na Kosovu, Republici Srpskoj, Makedoniji, u našem neposrednom okruženju.

Srpski narod bi snašla sudbina Kurda, sa perspektivom da budu istrebljeni brže jer ih je manje od Kurda i jer bi im kretanje bilo ograničeno na manji prostor nego što je onaj na kome se Kurdi već decenijama nalaze.

Što se tiče Crne Gore, njena sudbina bi bila prepuštena mafiji, čija bi pravila igre građani trebalo dobro da znaju. Svaka nedisciplina, a pogotovo svako protivljenje interesima mafije, stavlja vas na listu za odstrel koja isključuje pravo na svako pomilovanje.

O ekonomiji 

Dao sam svoj prikaz o sudbini Jugoslavije u slučaju da se prihvati izbor NATO-a za našu zemlju, sa ciljem da upozorim i na to da bi u tom slučaju, osim gubitka zemlje i ponižavanja njenih građana, svi živeli pod neprekidnim nasiljem. Novi vlasnici državne teritorije nekadašnje Jugoslavije, kao i okupatori preostale srpske teritorije vršili bi, po prirodi stvari, teror nad stanovništvom, čiju su teritoriju okupirali. Sam srpski narod bi istovremeno vodio neprekidnu borbu za ponovno uspostavljanje srpske države i za svoje okupljanje u njoj. Oni ne žele mir i blagostanje na Balkanu, oni žele da ovo bude zona sukoba i ratova, koji bi im pružili alibi za trajno prisustvo.

Marionetska vlast, dakle, garantuje nasilje, mogući dugogodišnji rat – sve samo ne mir. A samo naša sopstvena vlast garantuje mir. Zatim, sve zemlje koje su se našle u statusu ograničenog suvereniteta, sa vladama pod uticajem stranih sila, vrtoglavom brzinom su postojale siromašne. I to na način koji isključuje nadu u pravednije i humanije socijalne odnose. Velika podela na većinu siromašnih i manjinu bogatih – to je slika Istočne Evrope već nekoliko godina, i nju svi možemo da vidimo. Ta slika ne bi mimoišla ni nas. I mi bismo, pod komandom i kontrolom vlasnika naše zemlje, brzo stekli ogromnu većinu veoma siromašnih, čija je perspektiva da iz tog siromaštva izađu veoma neizvesna i daleka. Manjina bogatih bila bi sastavljena od švercerske manjine, kojoj bi bilo dopušteno da bude bogata samo pod uslovom da bude u svakom pogledu lojalna komandi koja odlučuje o sudbini njihove zemlje. Javna i društvena svojina brzo bi se transformisale u privatnu, ali vlasnici te svojine, iz dosadašnjeg iskustva naših suseda, po pravilu bili bi stranci. Mali izuzeci bili bi isključivo oni, koji bi pravo na vlasništvo kupovali lojalnošću i pokornošću izmeštenu iz sfere elementarnog, i nacionalnog i ljudskog dostojanstva. Najveća nacionalna dobra u tim prilikama postaju vlasništvo stranaca, a oni koji su do sada njima upravljali, činili bi to, u ovim izmenjenim prilikama, kao službenici stranih firmi u sopstvenoj državi.

O kriminalu

Uz nacionalno poniženje, rasturanje države i socijalnu bedu, nužno bi moralo da dođe do mnogih oblika socijalne patologije, među kojima bi kriminal bio prvi. To nije puka pretpostavka već iskustvo svih zemalja koje su prošle taj put, koji mi izbegavamo po svaku cenu. Prestonice evropskog kriminala već skoro decenijama nisu na Zapadu, kao što je nekada bilo, već na istoku Evrope. Našem narodu i ovaj sadašnji kriminal teško pada jer smo dugo, od Drugog svetskog rata do devedesetih godina živeli u društvu koje za kriminal tako reći nije znalo. A neki veći kriminal, koji se ne može izbeći u društvu koje bismo postali, gubljenjem suvereniteta i velikog dela teritorije, taj veći kriminal bi bio za naš mali i na kriminal nenaviknuti narod, opasan kao što je za društvo i njegove građane opasan rat.

Neslobodne zemlje ukidaju pravo građana koji u njima žive da slobodno izraze svoje mišljenje, jer bi se to mišljenje, pre svega sukobilo sa neslobodom. A o ispoljavanju volje, razume se, tek o tome nema ni govora. Manifestovanje volje dopušteno je samo u vidu farse, ispoljavaju ga samo skutonoše stranih gazda. A njihova simulacija slobode volje, služi kao pokriće okupatoru da je uspostavio demokratiju, u čije ime je zaposeo i teritoriju tuđe zemlje.

Naročito želim da naglasim, zbog mladih ljudi, intelektualaca, naučnih radnika, da su zemlje lišene suvereniteta po pravilu lišene i prava na stvaralaštvo, a naročito na stvaralaštvo u oblasti nauke. Veliki centri, velike moći, finansiraju naučno stvaralaštvo, kontrolišu domašaje i odlučuju o primeni njegovih rezultata.

Zavisne države, ukoliko imaju naučne laboratorije i naučne institute, nemaju ih kao samostalne subjekte, već kao ispostave centrala koja im kontroliše sve, a naročito domašaje u stvaralačkom mišljenju i radu. Ti domašaji se moraju kretati u granicama, koje u okupiranu zemlju i okupirani narod neće uneti seme pobune ili emancipacije.

U ovom trenutku, pred drugi krug izbora, zbog sumnje Demokratske opozicije Srbije da može da ostvari rezultat koji im je potreban, pripadnici vrha DOS-a, novcem unesenim u zemlju, potkupljuju, ucenjuju i zastrašuju građane i organizuju štrajkove, nemire i nasilje, ne bi li zaustavili proizvodnju, svaki rad i svaku aktivnost. Sve, razume se, sa ciljem da u Srbiji stane život i sa obrazloženjem da taj život može ponovo da počne, i da se odvija uspešno i dobro, kada počnu da ga organizuju oni koji ovde zastupaju okupatorske namere, planove i interese.
Naša je zemlja suverena država, ima svoj zakon, svoj Ustav, svoje institucije. Srbija je dužna, a i zaslužila je da se odbrani od invazije, koja joj je pripremljena kroz razne oblike subverzije. A građani su dužni da znaju da učešćem u subverziji, kojoj je cilj spoljna dominacija nad njihovom zemljom, odnosno okupacija njihove zemlje, snose istorijsku odgovornost za ukidanje prava svojoj zemlji da postoji, ali snose odgovornost i za gubljenje kontrole nad sopstvenim životom i životom svoje dece. I mnogih drugih ljudi.

Smatrao sam kao svoju dužnost da upozorim građane naše zemlje, na posledice aktivnosti koje finansiraju i podržavaju vlade NATO alijanse. Građani mogu da mi veruju, a i ne moraju da mi veruju. Moja je želja da se u moja upozorenja ne uvere kasno, da se ne uvere tek onda kada bude teško da se isprave greške koje su građani u svojoj naivnosti, površnosti ili zabludi sami učinili. Pa će se te greške teško otklanjati, a neke možda neće moći nikada da se otklone. Moj motiv da izrazim svoje mišljenje, na ovaj način, nije uopšte lične prirode. Dva puta sam biran za predsednika Srbije i jednom za predsednika Jugoslavije.

Valjda bi svakom posle ovih deset godina trebalo da bude jasno da oni ne napadaju Srbiju zbog Miloševića, nego napadaju Miloševića zbog Srbije. Moja savest u tom pogledu je savršeno mirna. Moja savest, međutim, ne bi bila ni najmanje mirna ako svom narodu ne bih, posle svih ovih godina na njegovom čelu, rekao šta mislim o njegovoj sudbini, ako bi mu tu sudbinu nametnuo neko drugi, makar i tako što bi narodu objašnjavao kako je takvu sudbinu izabrao sam.Ta zabluda da bira sam ono što za njega bira neko drugi, najopasnija je zabluda i glavni je razlog moje odluke da se obratim građanima Jugoslavije.

Hvala.