Slavni reditelj oprostio se od prijatelja i kolege, poznatog scenariste Gordana Mihića.
Scenarista filmova "Varljivo leto", "Crna mačka, beli mačor" i "Balkan ekspres" Gordan Mihić, preminuo je u 81. godini i sahranjen u najužem krugu porodice, na groblju manastira Rajinovac uz blagoslov patrijarha Irineja.
Vest o smrti veoma je potresla njegovog bliskog prijatelja i saradnika, reditelja Emira Kusturicu, koji se od prijatelja oprostio autorskim tekstom objavljeno na portalu "Iskra.co".
"Gordan Mihić je bio naš filmski Anton Pavlović Čehov. Niko, na ovom ubogom tlu, nije uspeo kao Gordan, da životnim autsajderima, nesrećnicima sa margine daruje autoritet uzvišenih tipova niti je, da ja znam, postojao neko kome je tako dobro pristajalo vlastito ime. Naša javna scena nije imala drugog Gordana i niko se tako uspešno nije odrekao naše javnosti i bede koju ona nudi.
Umeo je da se snalazi u različitim epohama, stvorio u vreme titoizma Džimija Barku, nenadmašnog srpskog antijunaka i glavni lik filma 'Kad budem mrtav i beo'. I da je samo to uradio, njegov umetnički opus bio bi veliki, ali on se nije obazirao upravo na prolaznost 'veličina'. Voleo je svoju Veru i Ivanu i pisao. Nastajali su filmovi, a naš život, nudeći nam svoja dela, činio uzvišenijim. Kao mađioničar koji izvlači iz rukava golubove, Mihić je stvarao filmske zaplete. Jezik njegovih likova bio je onaj koji radi bez primesa patetike i gde melodija dijaloga najbolje izražava naš duh, ali i duh drame.
Malo se koja pisaća mašina toliko tresla pod prstima nekog pisca i teško da u biografiji nekog reditelja i scenariste ima toliko uspešnih filmskih dela. Bez Gordana, crni talas ne bi postao prototipska vrednost našeg filma. Koliko bismo bili siromašniji da nije napisao 'Buđenje pacova', da nije stvorio sa Kokanom Rakonjcem 'Vrane'.
Da li je bilo ko i bilo gdje pred oči televizijskog gledaoca sa većim uspehom izvajao činovničku dosadu kao što je bilo sa 'Sirotim malim hrčkima' gde se u nekoj državnoj ustanovi tražio odgovor na pitanje ko je pojeo državnu džigericu? Da li bi jugoslovenski film dostizao svoje standarde da nismo gledali 'Čuvara plaže u zimskom periodu', 'Varljivo leto '68.' i u najtežoj filmskoj disciplini pomirenja umetničkog i komercijalnog da nije bilo filma 'Balkan ekspres'!
Gordan Mihić je dugo bio najbolji filmski pisac u Evropi, a pisac ovih redova to zna pošto je živeći u Americi i Evropi primetio tu istinu. Kod nas to nisu ni mogli znati. Odavno je uništeno naše samopouzdanje. Ne zato što su nam istrošeni nervi nego zato što je naša politika, kao i socijalna arena, ispunjena tipovima koji ne veruju ni sebi otkako su se uhvatili u laži. Umesto nas, neprestano smo sve do 2000. godine na Slaviji razvijali one transparente na kojima je pisalo 'I Srbija je svet'.
Ljudi kao što je bio Gordan pretvarali su Srbiju u veliki svet i hranili naše navike da se osećamo kao da smo i mi deo tog sveta. Da li se posle gledanje drame 'Gospodin foka', u nenadmašnom tumačenju Cice Provića, može reći nešto drugo osim zapažanja na početku ovog teksta, a to je da je Gordan bio Čehov našeg filma. Još kao student sam mu bio zahvalan na tome. Od Gordana sam naučio da u sirotinji žive ljudi aristokratskih osobina. Naš susret se odigrao 1987. kada smo obojica pročitali u 'Politici ekspres' sudbinu jednog cigančeta koje je prodato nekom belgijskom bračnom paru, pa je, čim je stasao zbrisao natrag u Skoplje. Pronašli smo dečaka, čuli priču i na Gordanovom imanju u Grockoj napravili scenosled. Jedva da sam stigao Bosna ekspresom do Sarajeva, a on je već ispisao pola scenarija. Posle četiri dana, dakle, za manje od jedne nedelje, scenario je bio na stolu. Nije bilo teško da se postupi, kao što je primetio jedan budista. Odgovarajući na pitanje sina kako je neki vajar napravio veličanstvenu figuru slona, budista je rekao: 'Ništa, sine. Samo odstraniš iz kamena ono što je nepotrebno.'
Posle tog poduhvata, usledila je 'Crna mačka beli mačor', film koji se pretvorio u vrhunac naših karijera. Obojica smo tada dotakli nebo, a evo, Gordan je sada tamo i nestao, ali nije izgubljen, jer on, ne samo da će živeti u mislima i osećanjima porodice, prijatelja i nas, njegovih saradnika, već će živeti još dugo u filmovima koje je napisao, a mi ćemo, iako tužni, smejati se, plakati, ali i biti srećni što smo ga znali i sarađivali sa Gordanom kome je tako lepo stajalo njegovo vlastito ime."
