Gradovi su bili oblepljeni plakatima na kojima su bile železnice, njive, fabrike, novi traktori i poljoprivredna mašinerija.
Prvi maj, Međunarodni praznik radnika i dan koji se obeležava u znak sećanja na događaje iz 1886. godine, kada su radnici u Čikagu stupili u štrajk, tražeći osmočasovno radno vreme, u SFRJ je bio obavezno neradan dan.
U odluci objavljenoj u Službenom listu Demokratske Federativne Jugosavlije, koju je potpisao predsednik Josip Broz Tito 1945. godine stoji: "Prvi maj proglašava se državnim praznikom. U državnim nadleštvima, državnim i privatnim ustanovama i preduzećima toga dana neće se raditi. Prvog maja sve radnje moraju biti zatvorene".
Praznik rada u Jugoslaviji proslavljan je programima i slavljima na ulicama gradova. Promovisana su dostignuća radničke klase, stuba Socijalističke Federativen Republike Jugoslavije, a skupovima su prisustvovali i najveći državni zvaničnici, pa i sam predsednik Tito.
U bivšoj socijalističkoj Jugoslaviji, naročito odmah posle Drugog svetskog rata, tradicionalno su se održavale brojne prvomajske parade kojima je radnička klasa demonstrirala jedinstvo svojih zahteva i klasnu solidarnost.
U mnogim mestima bivše države sve je počinjalo tradicionalnim prvomajskim urankom uz limenu muziku lokalnog gradskog orkestra, a onda bi glavnim ulicama paradirali radnici i seljaci, noseći crvene karanfile, transparente i zastave. Gradovi su bili oblepljeni plakatima na kojima su bile železnice, njive, fabrike, novi traktori i poljoprivredna mašinerija.
Pogledajte prvomajsku paradu sa Terazija 1947. godine:
Običaj je bio da se ide na prvomajski uranak: rano ujutru na dan praznika s porodicom, prijateljima i kolegama odlazilo se u prirodu i dan se provodio u sportskim aktivnostima i raspaljivanju roštilja ili ražnja.
Zagrepčani su tog dana odlazili na Sljeme, Sarajlije na teferič na Ilidžu, Beograđani na obližnja izletišta, Avalu, Košutnjak... i skoro da se niko ko pamti ta vremena ne seća da je ikada 1. maja padala kiša!
U izletničkoj korpi našle bi se razne đakonije koje su vredne domaćice pripremale, sokovi za decu, pivo i špricer za odrasle...
Oni malobrojni koji su radili za vreme praznika dobijali su nadoknade, ponekad i u visini mesečne plate.
Praznik rada svečano se obeležavao sve do osamdesetih godina, kada su neradne dane ljudi počeli da koriste sve više za kraća putovanja i za sve popularnije šoping-ture do Trsta, Segedina ili Soluna..