Dobro je da se pokazala tačnom tvrdnja da je fudbal najvažnija sporedna stvar na svetu. Da nije, Liverpul bi i pored nezapamćene dominacije i dalje bio kralj bez krune, gigant bez pokrića, šampion bez titule... Srećom, ima pravde! A ako ima i logike, ovo je tek početak.
Liverpul je šampion Engleske! Na prvi pogled, nekom fudbalskom analfabeti, ovo bi bilo tako normalno. Reč je o jednom od najvećih fudbalskih imena na svetu, kluba koji ima simpatizere širom planete, aktuelnom prvaku Evrope...
Da, ali taj i takav Liverpul tačno 30 godina nije bio šampion svoje zemlje, nikada otkako se njeno takmičenje zove Premijer liga. Ma dal’ je moguće...
Meni je, recimo, ovo prva titula otkako navijam za ovaj klub. A već sam mislio da se prokletstvo nastavlja, da će nam je korona uzeti, a da će se neki sledeći put, kad budemo pred osvajanjem, verovatno Marsovci spustiti na zemlju... J**i ga, kad nešto mnogo želiš, malo i odlepiš u nekakvom praznoverju.
Mnogima je, manje ili više, čudno da se tako strasno navija za strani klub? Nije patriotski, nije srpski, nije normalno... Važi. Znači, okej je da se obožava Dipeš ili Metalika, ali to ne važi za Liverpul... Normalno je da voliš De Nira, Henksa ili Inarituove filmove, ali zašto bi se divio Džordanu, Maradoni ili sada Klopu. Čekaj, to su babe i žabe. Nisu, brate... Isto je to. Diviš se nečemu lepom i kvalitetnom, nečem tako uzvišenom i to ne možeš da ograničiš lokalom, strast se ne može vezati, ponajmanje granicama. Zaljubio si se u Ester, Helgu ili Merion, umesto u Milicu, Jelenu ili Nevenu... Pa dobro, s’g je, kažu, globalizacija!
Fudbal je, batice, kao i film, kao muzika, knjiga... Dobar ili loš. U njemu uživaš ili ne. Ako još imaš i neki kriterijum ispod koga ne bi išao, izbor je dosta sužen. Što bi rekao Džoni, ili je nemir ili je strast. Ako nemaš toga u sebi, verovatno ćeš duže živeti. Ali u fudbalu ćeš teško guštati...
Nije da oduvek navijam za Liverpul. Nije se to ni moglo u vreme Jugoslavije. E tad bi stvarno i bilo čudno. Razbuktalo se to uporedo sa devalvacijom svega našeg. Poštenja, regularnosti, samosvojstva... Ali, oduvek sam ih simpatisao. Kad sam bio mali – Dagliš su me zvali. Jeste, Dagliš bez "L". Bio sam i Raš i Oldridž i Barns, uvek kada bih ga dao ispred zgrade, a posle klizao na kolenima, posle čega bi mi majka uvrtala uvce kad god bi videla crveno-zelene tragove na mojim kolenima... Njihovi navijači su bili strah i trepet svuda gde se pojave, zlikovci sa Hejsela, vinovnici Hilsboroa... dežurni krivci. Da li je to baš tako, razmišljao sam tad, a tako dobro znam sad.
Pojavio se moćni Junajted, igrali su prelep fudbal, osvajali sve živo... Nema ko ih nije voleo.
No, meni su oni zlikovci, a tada već gubitnici sa "Enfilda" već odavno prirasli za srce. Kao što voliš one gubitnike iz Alana Forda, kao što u Delu i Rodniju vidiš neke sapatnike... Aha, sada znači nije čudno što su "Mućke", na neki čudan način, najveću popularnost imali na ovim prostorima.
Mom Vladi lopta je bila omiljena igračka, a prvi dres koji je dobio od ćaleta, tu negde oko Istanbula 2005. bio je crveni, Adidasov, sa Karlsbergom na frontu... Njemu je, dakle, Liverpul jedini klub za koji je ikad navijao, a ja sam tih godina i bukvalno podetinjio. Počelo je dugogodišnje nerviranje, ovog puta zajedničko, ali Vlaja mi nikad nije rekao: "Ćale, b’e, mogao si i neki drugi dres da mi kupiš..." Patnja je, na neki čudan način, i slatka. Tačnije, slatkasta... što bismo više gubili, što su razočaranja bila češća, to je i privrženost "crvenima" bila veća. Utakmice Liverpula u našoj kući polako bi se pretvarale u prave male rituale. Znate, one bolesne fore ko će gde da sedi, koji dres nam je srećniji, iz koje šoljice se pije... Jeste, uvrnuto je!
E pa da se podsetimo malo tih godina koje su pojeli skakavci...
Oven, Mekmanaman, Kolimor, Heski... Ništa! Od titule, mislim. Došao je Rafa, obećavalo je, naročito posle Istanbula i osvojenog FA Kupa, godinu posle. Stigao je Tores, igrali smo prelepo, ali nedovoljno konstantno i sa nekoliko rupetina u timu. Pre svih, sa zlosretnim Reinom na golu, koji je već u prvom kolu imao običaj da časti. Ipak, i sa njim smo 2009. prvi put zapretili Junajtedu, odrali ih na Old Trafordu 4:1, ali onda je ser Aleks izmislio nekog Makedu koji im je sa dva gola doneo 3 boda u "Fergi tajmu" protiv Aston Vile, a nama je Aršavin uvalio čet'ri komada u ludom meču sa Arsenalom, posle kojeg smo opet bili "Luzerpul".
Usledile su sezone tumaranja i lutanja, svakakvi su dolazili na Enfild, već do Nove godine Junajted bi nam bežao 20 i kusur bodova, a po živcima bi nam igrali kojekakvi Voronjin, Džej Spiring, Poulsen, Kolo Ture, David N’Gog, Akvilani, klen, pardon Glen Džonson, pa naš Lane Jovanović, kome sam toliko želeo da uspe i sa kojim smo se slikali kad je tih godina Livepul gostovao u Skoplju.
Potom nam je podmetnuta i lažna bomba zvana Endi Kerol. Otišao nam je "El Ninjo", tako lako kao što igrači odlaze iz Radničkog u Zvezdu, Rafa je već iscrpeo kredite sa "Ataturka", a King Keni i Roj Hodžson samo su produžavali agoniju. I onda je stigao Brendan Rodžers, zamirisalo je na nešto veliko...
Malo po malo, sklopile su se kockice - Džerard je vukao, Suarez i Staridž su "trpali" kao blesavi, nadolazili su Kutinjo i Sterling. Vezali smo 11 pobeda, dobili Siti 3:2 i na tri kola do kraja imali smo sve u svojim rukama i nogama. Ma da li je moguće da je tamo neki Rodžers taj "obećani", da li je 25 godina ta brojka koju je trebalo čekati, da li je realno da ćemo titulu osvojiti u ovim odvratnim Vorior dresovima, sa previše žutog na već dovoljno neukusno jarko crvenoj... Naravno da nije. Tri kola pre kraja desio nam se neobrijani Murinjo i sačekuša u kojoj se Brendan upecao, a Džerard okliznuo. Siti nam je iz oka uzeo titulu, ostali su bol, neverica i pokoja dečija suzica...
Naredne sezone Brendan je umesto Suareza doveo Lamberta i Balotelija i već tu se znalo da od nekog novog pohoda nema ni "p“. Preživeo je šest komada u Stouku, dovoljno da tog leta zabrlja i sa Bentekeom, a onda je, u oktobru 2015. godine, došao taj "obećani“, koji sam sebe lažno predstavlja "normalnim".
Jirgen Klop, taj toliko simpatični, ali studiozni i energični Nemac, stigao je na isprane dokove Liverpula iz žute podmornice zvane Borusija i sa epitetom trenera koji je svojim "gegenpresingom" već srušio dominaciju velikana kakav je Bajern, a očigledno je da iste namere ima i sa đavolčićima sa "Old Traforda". Oni su, doduše, već počeli da se urušavaju, a Fergusonova izjava da se tak sad plaši Liverpula prilično je podgrejala nadu u neke bolje dane na "Enfildu". Sumnjivci su, baš kako je Klop i najavio, pretvoreni u vernike.
Naravno, nije moglo odmah, naročito sa boranijom koju je zatekao, ali već te sezone igrali smo finale Lige Evrope i izgubili zahvaljujući konfuziji odbrane (čitaj Alberta Morena), promašajima Staridža i nedosuđenim očiglednim penalima...
Značajno napredovanje na frontu dogodilo se leta 2017. godine kada je Klop osvežio vojsku, a iz Rima je stigao egipatski legionar Mohamed Salah i uklopio se sa Maneom i Firminom u najubojitiji i najbrži napadački trio na svetu.
Kada je te zime stigao i Van Dajk i doterao odbranu onako kako je to Belodedić uradio sa Zvezdinom, moglo je da se krene u velike pohode. Za titulu smo, doduše, još bili nestalni, igrao se previše lepršav i dopadljiv fudbal, ali u Ligi šampiona se stiglo do finala sa Realom. I onda se desio Karijus, ali i to da je nama prva izmena bio Lalana, a njima Bejl i to sve govori...
Bolan je bio taj poraz, pogotovo jer je Klopu te bilo već šesto izgubljeno finale, ali on se tek zahuktavao. Uz to je i Nemac. A oni retko odustaju, to se zna. Uvideo je taj inteligentni bradonja sa naočarima kakvog naučnika da od previše ofanzive mož’se rikne, pa se oslonio na provereni recept-sigurnu odbranu.
Nije štedeo na transferu golmana Alisona, doveo je i Fabinja kao defanzivnog veznog, sad je sve bilo posloženo i doterano. Usledila je velika sezona Liverpula, novo finale Lige šampiona i najzad je taj veliki ušati pehar završio u Klopovim rukama. Ali, titula je ponovo izmakla. Ovog puta ni neverovatnih 97 bodova nije bilo dovoljno. Siti je imao bod više, 29. godina je prošla kako su "crveni" zadnji put bili šampioni...
Ispostavilo se i poslednji put, jer najzad, naišla je TA sezona. Od početka je Klopov tim nagazio rivale, ređao je pobedu za pobedom, samo je večiti rival Junajted odoleo. Posle 27 kola Liverpul je imao 26 pobeda i jedan remi. I onda se dogodio prvi i do sada jedini poraz u Votfordu, vratilo se ubrzo sve u normalu pobedom nad Bornmutom, kada je sezona naglo prekinuta zbog korone. U momentu kada je, devet kola pre kraja, Liverpul imao 25 bodova i meč više od prvog pratioca Mančester Sitija.
Joj, kakvog li zorta!
Kraticom u raj nikad stić’, ovako cijepljen protiv rijetkih infekcija, podsetih se onih Bregovićevih stihova vezanih za grad Niš u momentu kad je ova pošast zaustavila invaziju her Klopa. Pa da li je moguće da će se sada nekakva katastrofa isprečiti... Kuga je u 14. veku poharala Evropu, a korona, mada ni izbliza tako ubitačna, takođe ostavlja velike posledice. A i dalje preti li preti.
Na sreću, život nije stao, a u ozbiljnim državama kakva je Engleska, fudbal je nastavio da se igra u postojećim okolnostima i Liverpul je, iako sezona još traje, sedam kola pre kraja obezbedio taj toliko čekani trofej sa krunom na vrhu. Sedam kola pre kraja, ej... To nikad nikome u Engleskoj nije uspelo, ni onom silnom Junajtedu, ni onom šarmantnom Vengerovom Arsenalu, ni Murinjovom Čelsiju, ni Pepovom ultraofanzivnom Sitiju... Nikom!
Dobro je i to da se pokazala tačnom tvrdnja da je fudbal najvažnija sporedna stvar na svetu. Da nije tako, Liverpul bi, i pored nezapamćene dominacije, i dalje bio kralj bez krune, gigant bez pokrića, šampion bez titule...
Srećom, ima pravde! A ako ima i logike, ovo je tek početak jedne duge vladavine. Sad nam više ni Marsovci ne mogu ništa.
Autor: Zoran Petković