Istraživanja pokazuju da sportski podvig zavisi od kombinacije telesnih veština i psihološkog stanja sportiste. Kod vernika, to dvoje je isprepleteno, što znači da bi vera zaista mogla da poboljša sportski rezultat.
MUHAMED ALI
Prvobitne Olimpijske igre održane su Zevsu u čast. Sredinom 19. veka nastao je izraz „mišićavo hrišćanstvo”, što je značilo da sport pomaže muškarcu da razvije mišiće, moral i muževnost.
Svaki put kada bi odneo pobedu, Muhamed Ali bi je posvetio Alahu. Kada danas sportista zahvali na pobedi Bogu, to zvuči poput klišea. Niko na svetu ne može izmeriti veru. Možete se rvati s njom, ali rezultat saznajete tek kada umrete.
Dotad su konkretne brojke – koje mogu dokazati da vam vreme provedeno u molitvi pomaže da još 10 puta ponovite biceps-pregib – prilično nepouzdane. Ali, ne i nepostojeće.
MEDITACIJA UMESTO NAPORA
Vernici govore o srcu i duhu, ali nauka upire prstom u mozak; mentalne komponente vežbanja mnogo su snažnije od očekivanog. Meditacija, razgovor sa samim sobom, misaone igre – sve to pomaže. Vaša odluka da ne vežbate ima i fizičke i psihičke okidače, s tim što su psihički rastegljiviji. Pisac Aleks Hačinson opisuje to ovako: „U psihobiološkom modelu (tolerancije i intenziteta pri vežbanju), napor je jin, a motivacija jang. Kad smanjite osećaj napora i povećate motivaciju, poboljšaćete rezultat. Vera – i vera u sebe – mogu vam pomoći da prebacite menjač u višu brzinu”.
NA TERENU
Istraživanje sprovedeno nad 180 vrhunskih južnokorejskih sportista, otkrilo je da je vera jedna od sedam strategija koje sportisti koriste kako bi se uspešnije nosili s takmičarskim stresom. Drugo istraživanje, obavljeno pet godina kasnije, opisuje molitvu sportista pre, za vreme i posle takmičenja kao „uobičajenu i važnu praksu kojom se podstiče izvedba.”Intuitivno, sve to ima smisla. Ali, teško je donositi zaključke bez konkretnih brojki. Jedno istraživanje o oprostu – jednom od glavnih načela svih religija – ponudilo je i konkretne brojke. Istraživači su zatražili od grupe ispitanika da se prisete slučaja kada su oprostili nekome ko ih je ružno povredio; druga grupa je trebalo da se priseti sličnog slučaja, ali kada nisu oprostili, kada su to zamerili. Potom su se svi zajedno uspeli na brdo. Onima koji su oprostili, uspon se činio manje strmim nego onima koji nisu oprostili. Naravno, ključne reči su: „činio se”. Međutim, neko se prihvatio konkretnog metra i rezultat je bio neverovatan: oni koji su oprostili, skakali su uvis više od onih koji su zamerali.
BIBLIJA ZA KROSFIT
Rič Froning, krosfit šampion, živi je primer da oprost donosi bolje rezultate – ako prihvatite činjenicu da ste ponekad baš vi sami onaj kome treba da oprostite. On je bio hrišćanin mnogo pre nego što se tetovirao. Ali posle pada, shvatio je da mora ponovo da baždari svoju veru. Vaspitan je u veri, ali je na fakultetu ona slabila. I mučila ga je pomisao da je krosfit počeo da poštuje više nego Boga, čime je takmičenje postalo idolatrija. Verovao je da je sva ta snaga bila samo njegova zasluga. Počeo je da na đonove patika ispisuje biblijske stihove o Isusovom raspeću, u slučaju da pomisli kako su nabačaj i izbačaj teški. Usredsredivši se na Hristovu patnju, Froning je počeo da drugačije doživljava vlastitu neprijatnost – što je tehnika potvrđena istraživanjem iz 2015. godine. Naime, utvrđeno je da su ispitanici koji su prihvatili činjenicu da vežbanje može biti bolno i neprijatno, produžili vreme vežbanja; istovremeno, činilo im se da je za izvođenje vežbi trebalo manje napora.
