S vremena na vreme je dobro da "pustite mozak na ispašu".
Istraživanja psihologa Džejmsa Dankirta i Džona D. Istvuda otkrila su da je dosađivanje često vrlo pogrešno shvaćeno, nepravedno smešteno u negativan kontekst. Zapravo, od njega imamo koristi.
Ko može da pomisli da se dosađivanje donosi nešto dobro? Evolucija je tu da nas razveri.
"Dosada je tu da nam pomogne", kaže Dankirt. " Ona je signal da smo 'bez planova i cilja' i da nam je potrebna aktivnost da bismo bili ispunjeni. Mislim da je dosada dobra stvar na mnogo načina. Kako ćemo odgovoriti na nju, zavisi od nas."
Dankirt i Istvud tvrde da nas dosada može usmeriti ka realizaciji našeg potencijala i pomoći nam da vodimo ispunjen i 'smislen' život.
Ovi psiholozi dosadu definišu kao neprijatan osećaj "da želite nešto da učinite, ali da zapravo ne želite ništa da učinite“. To nije emocija, već trajni kognitivni proces u kojem želimo da angažujemo svoj um, ali izgleda da nas ništa ne zadovoljava. Ona nije sanjarenje koje bi moglo da nas oprhva, niti jednostavno leškarenje na sofi.
Opisuju je kao kombinaciju letargije i nemira, po čemu se ona razlikuje od frustracije (gde je određena specifična želja) i apatije (gde uopšte nema želje). Iako se čini da je dosada faktor rizika za depresiju, to nije isto. O dosadi se često razmišlja kao o karakternoj mani, koja odražava lenjost ili nedostatak radoznalosti. Ali tako je samo ako vam dosađivanje oduzima previše vremena.
Ukoliko ste umereni u tome, koliko god vam to čudno zvučalo, vreme koje provedete ne razmišpljajući ni o čemu može biti vrlo produktivno. Mozak dobija pauzu da "napuni baterije", a potom se osvežen pokreće i postaje još kretivniji nego kada je "zamoren", smatraju stručnjaci.
Zato nemojte biti strogi prema sebi, s vremena na vreme prepustite se dosađivanju, imaćete koristi!
