Nikola Rokvić sa suprugom Bojanom osnovao je fondaciju pod nazivom "Porodica", a njihova prva misija je pomaganje pedijatrijskoj onkologiji. Nikola je sa tim ciljem krenuo peške na put od 1.150 kilometara.
Supruga Nikole Rokvića, Bojana Barović, otkrila je kako su tekle Nikoline pripreme za ovu neobičnu i prije svega humanu misiju. Rekla je da se svakodnevno čuju, kao i da je vrlo ponosna na njega. U ovim trenucima smatra da je najvažnije da bude čvrsto uz njega kao podrška:
"Mislim da se Nikola na ovakve podvige sprema već dugo i negdje je on poslednjih par godina na umu imao ovaj put. A koliko se konkretno spremao za ovu misiju je tri mjeseca, kada je i zakazao datum kada će krenuti, od tog dana on počinje da se sprema, to je bio neki januar, februar mjesec. Tako da je od tada u visinskim pripremama, obučavali su ga ljudi koji su se bavili ekstremnim maratonima i koji su stručni u ovoj sfveri i koji se razumeju u to šta je sve potrebno za ovaj put. Poret fizičke spreme, tu je potrebno i mnogo raznih profesionalnih dodataka koje je potrebno znati, da li je to vrsta obuće, to su posebni materijali koji moraju da se koriste u te svrhe. Sve je specifično i neke stvari o kojima mi kao normalan svet ne bismo razmišljali."
Nikola već godinama živi nekim takvim životom u smislu radi na sebi, u dobroj je fizičkoj spremi. Rastanak pred pješačenje ispred Hrama Svetog Save bio je vrlo emotivan. Nikolu su na put ispratili deca, supruga, ali i mnogobrojni građani.
"Rastanak je bio emotivan, dosta ljudi se okupilo pred crkvom da ga pozdravi, to je doprinijelo da rastanak bude još dodatno emotivniji. Djeca znaju sve o ovom putu, toliko koliko oni mogu da shvate, da znaju o čemu se radi. Oni su srećni jer znaju da tata pomaže nekoj dečici kojoj je to potrebno. A ja sam neizmerno zahvalna Nikoli, jer deca sada možda nisu svesna toga, ali ovo što on radi će imati jedan ogroman uticaj na njih i oni će kada odrastu imati jako dobar primjer u svojoj porodici, učiće od njega, shvatiće kroz njegova djela, da je sve moguće, ako to želimo i da nikada ne treba odustajati, uvek treba pokušavati i da prije svega treba gledati djela, a ne riječi. Mislim da je on dobar primer za sve mlade, pre svega za našu djecu, a tako i za drugu djecu. Koliko se ja trudim da budem dobar primer deci sa onim šta radim, kako se ponašam, mislim da ovo šta on njima pruža, ovaj primjer, zaista, ne može da se meri ni sa čim.
Dok je Nikola na misiji, Bojana ne zapostavlja svoje obaveze, pa je tako bila neophodna i pomoć oko svakodnevnih obaveza. "Organizovala sam se bolje, imam i pomoć. Imam svoj posao i djecu, ne bih mogla sve sama. Uskoro nam je i Uskršnji raspust, kada nam Leona ne ide u školu, i idemo i mi putem Grčke, naravno ne peške, idemo sa mojom porodicom, vodimo decu na primorje i samim tim usput se viđamo sa Nikolom to nam je bila ideja."
"Čujemo se redovno, ne želim da imam neku brigu, naravno da razmišljam, više se trudim da razmišljam kako mogu da mu pomognem, nego da brinem. A to je neka logistika koju samo mi žene možemo: da li ima dovoljno hrane, presvlake, da li mu je toplo, ali se trudim da se ne brinem, ne želim da ovaj put bude prožet nikakvim strahom, već kada smojse svi upustili u to, bitno je da svi budemo hrabri, da budemo jedni drugima podrška, kako on nama, koliko može ovde, mi njemu isto, nekako da budemo moralna podrška, strah stavljam na drugo mesto ne kažem da se ne pojavi nikad, al ja se zaista trudim i uspevam u tome da pružam samo podršku i pozitivnu energiju, čini mi se da je to recept za uspjeh. Ovo je nešto sa čim se prvi put susrećemo u životu."
Bojana je otkila i kojim rečima su se pozdravili. "Pozdravili smo se sa riječima, verujem u tebe, znamo da ćeš uspjeti, tu smo i volimo te."
