"AKO PREŽIVIM PRVI NAPAD MOGU DALJE!" Poznati reper nekada je harao Balkanom, a onda se suočio sa OZBILJNIM PROBLEMOM!

Reper Edo Maajka progovorio o problemu sa kojim se bori godinama.

"Okidači su uvek i stalno intervjui pred kamerama, u radijskim emisijama, javnim nastupima, kad moram sediti i pričati", govori Edo. "U takvim situacijama i prostorima postajem pravo teskoban. Osećam i jednu vrstu teskobe u specifičnim prostorima iz kojih ne mogu izaći: u avionu, dugim tunelima.Takve situacije sam naučio kontrolirati tehnikama disanja, ali u intervjuima se često samo zblokiram".

Mučna i teška stanja

Edo je već ranije javno progovorio o problemima s anksioznošću i napadima panike. "Blokada koju proizvodi teskoba te koči, pogotovo je to vidljivo u poslu kojim se bavim. Postaješ ograničen, ne daješ sve od sebe. I ta su stanja mučna i teška". Jake epizode događaju mu se zadnjih par godina jednom godišnje, pa se ne izlaže stvarima i situacijama gde zna da postoji zamka. O tome je govorio nedavno i u jednoj emisiji: "U tim se minutama koje subjektivno traju večnost gubim, ali ako preživim prvi napad, mogu dalje. Opušteniji sam. Te je trenutke Aco u knjizi izvrsno opisao: gasiš se, gubiš tlo pod nogama, kaže Edo.

Paraliza od teskobe

Kada je Edo progovorio o svojim tegobama, javilo mu se puno ljudi s ozbiljnim problemima. "Zahvaljivali su mi što uopšte govorim o tome. S druge je strane nezgodno što priznanje postane dio tebe i onda pogrešni ljudi pričaju o tome i sve gubi vrednost". Paraliza koju proizvodi teskoba smeta mu i ozbiljno utiče na posao. "Ispadnem š***k, novinari mi traže intervju koji će koristiti promociji mojih pesama, a ja jednostavno ne mogu. Onda odlažem, povlačim se, nadam se da će poziv nekim čudom nestati ili da će sagovornik odustati".

"Neke sam intervjue i TV nastupe odbio i ljudi koji su mi zamerili, ne razumevši da je istina kad kažem: oprostite, ne mogu, jednostavno, ne mogu ja to. Naljute se na tebe i protumače kao bahatost".

"Što si više svestan tog ograničenja, to si nesretniji", objašnjava spiralu. "To je teško stanje u kojem znaš da možeš bolje, ali sve te vuče dole. Mnogi misle da je depresija stanje u kojem si samo 'malo u daunu' i da prolazi samo od sebe, pa se zbog te stigme ljudi povlače u izolaciju. Vremenom sam shvatio da je to pogrešan korak, da moraš ući u bitku s onim što te plaši, moraš uleteti u vlastiti strah ma koliko te to gušilo", kaže.

Kako onda može izlaziti na pozornicu, kako je moguće da ga plaši televizijska kamera, a ne boji se publike u koncertnim dvoranama koja za njegovih nastupa broji u tisućama. On kaže da je to sasvim druga priča. "Na stejdžu sam mobilan, kad repujem fokusiram se na tekst i, ako me zadesi teskoba, izgubi se vrlo brzo. Jer je to izuzetno fizički, gotovo mehanički ispucavaš sve iz sebe. Da moram pevati neke komplikovane i zahtevne melodije, verovatno ne bih uspeo".

Još dok je bio u srednjoj školi, doživio je prvi veliki napad panike. Okruženje i situacija su bili sasvim normalni, čekao je s društvom karte za Velesajam, ali u velikoj gužvi izgubio je dah i morao se maknuti da bi došao sebi. Drugi incident je bio dok je na fakultetu s kolegama igrao igrice. Morao je izaći da može disati. Kasnije se to pojačalo kad je postao popularan, kad je Edin Osmić postao Edo Maajka.

Himna kojom se spašava

"Iako sam punio Dom sportova nastavio sam se voziti tramvajem, pa sam dobio pažnju ljudi, primećivali su me i prepoznavali i s tim se nisam znao nositi. Mislim, možeš se sa svim tim nositi ako popiješ, ali kako nisam ljubitelj alkohola, nisam se srećom tome okrenuo. Krenuo sam oporavljati sam sebe, raspitivao sam se o različitim tehnikama. Meditiram svakodnevno i te mi tehnike, uz autogeni trening, pomažu. Postale su mi deo svakodnevne rutine, poput pranja zuba".

Edo je još pre nešto manje od dvadeset godina ispevao sam sebi himnu koja će ga dizati svakodnevno. Svi je znamo. Pevušimo je više ili manje shvatajući šta stoji iza toga. 'Dosta je bilo teskobe i sa deprama borbe, dosta je bilo crnjaka, no sikiriki majka...' Da problemi postanu mali k'o kikiriki, nije došlo slučajno ni jednostavno.

Zamka koje nose tablete

Spasonosne metode koje su put u plus pronašao je nizom pokušaja i grešaka, jer jedinstvenog recepta nema. "Kod nas ima malo ljudi koji ti mogu pomoći. Svi te najčešće šalju na medikamente. U svojim dvadesetima znao sam biti na tabletama godinu dana. To pomogne na godinu dana, ali si ponovno u istim problemima".

"Shvatio sam da mene lekovi ne vode nikuda. Problem je što psihoterapeuti imaju svoje šablone. Proceni te, kaže 'to je to, a za to su ove tablete.' Ali kod napada panike, tablete su samo trošenje vremena, jer moraš skontati koji ti je vrag i pokušati promeniti navike. Lekovi su samo štaka dok radiš sam na sebi, pomagalo da u akutnom stanju možeš disati i krenuti dalje. Razvio sam svoj 'coping mehanizam', jer univerzalne metode nema. Svakome odgovara nešto drugo".

Izvor: MONDO, Petar Stojanović

Najviše mu je pomogla pokojna Silvija Altaras Penda i njezin sistem za samopropitivanje u kojem je, kaže Edo, podučavala kako se nositi sa zonama strahova i teskobama. "Prvi je korak najvažniji: napisati što te muči, staviti problem pred sebe i time mu smanjiti vrednost". Gospođa Penda imala je metodu za one u krizi, razočarane, koji ne znaju kako dalje, niti od kuda krenuti, za one koji su izgubili motivaciju i kontrolu, za one na prekretnici i one izgubljene, umorne i preplašene, neodlučne i nesigurne... Takve nijanse Edo, veteran teskobe, uspeva danas prepoznati kod drugih.

"Počeo sam pomagati ljudima s istim problemima. Shvatio sam da nam je zajednička poveznica senzibilnost". Misli da su mlađe generacije postale svesnije važnosti mentalnog zdravlja. "Mlađi su ljudi puno osetljiviji i ranjiviji, novi način života je odradio svoje". Veruje da su jedan od okidača društvene mreže. "Kad sam ja prolazio kroz najgore s***ja od 21. i 30. godine, u jeku mojih problema, nije bilo društvenih mreža, nije bilo komentara, a sad je sve postalo PR i samopromocija".