"Ako se bolje upoznate sa procesom smrti, lakše ćete je prebroditi", kaže palijativna medicinska sestra i otkriva kako izgleda kada je smrt blizu.
"Smrt nije nešto o čemu volimo da mislimo ili pričamo. Šteta", kaže Katažina Kaldunska iz Poljske, palijativna medicinska sestra koja svakodnevno prati pacijente koji umiru. Ona smatra da bliže upoznavanje sa smrću može da nam pomogne da lakše prebrodimo proces umiranja. U intervjuu otkriva kako prepoznati da neko umire, da li smrt boli i zašto više odmažemo nego pomažemo osobi koja umire.
Kako da znamo da umiremo, da smo mi ili naši najmiliji u procesu smrti?
"Umiranje, kao i rođenje, ima svoje faze. Ovo je fiziološki proces koji možemo prilično precizno da uhvatimo. U slučaju prirodne smrti, odnosno smrti koja je posledica neizlečive bolesti ili starenja, čovek postaje sve slabiji i manje efikasan. Kao što osoba nastaje i razvija se tokom devet meseci trudnoće, proces odlaska može trajati mnogo nedelja ili meseci. Međutim, dešava se da bolest napreduje brzo i agresivno i onda se ovo vreme skrati na nedelje, ponekad i na dane".
Kako da znamo da je smrt blizu?
"Obično počinje tako što pacijenti gube interesovanje za život. Ne reaguju na unuke, decu ili njihov omiljeni TV program. Ima onih koji kažu 'Neka ide'. Nije ih briga. Kasnije ograničavaju svoju aktivnost i radije provode dane u krevetu. Ne žele da ustanu, nemaju snage za to. Postoji odbojnost prema hrani, a kako sve manje jedu i piju, ređe vrše nuždu i mokrenje, počinju da gube na težini i dehidriraju. Ton kože se menja, crte lica postaju oštrije.
Porodica, naravno, pokušava da reaguje i to često pogoršava stvari. Pacijent ima odbojnost prema hrani, a rođaci ga teraju da jede jer misle da 'mora nešto da jede'. Pojede i povraća jer mu sistem za varenje otkazuje. Voljeni često kažu - 'Ne može da diše'. Međutim, agonalno disanje nije isto što i kratak dah. On je plitak, ali pacijent ima dovoljno vazduha. To je respiratorni sistem koji usporava i na kraju se gasi. Teško je gledati. Imate utisak da pacijent pati i da mu je potrebna pomoć. Čovek savršeno zna kako da se rodi i ume da umre, to je kodirano u našem DNK. Ako medicina previše ne ometa ovaj proces, umiranje može proći bez i najmanje smetnje".
Ako se mešamo dok neko umire, da li ometamo ovaj proces?
"Uglavnom da. Dođemo do situacije da moramo da uvedemo veštačku hidrataciju da pacijent ne dehidrira, pa pojačavamo metabolizam i vraćamo ga u život. Neželjeni efekat je da je potrebno povećati doze lekova protiv bolova, jer telo koje preduzme napor od kojeg je već odustalo, može da se 'pobuni' i reaguje bolom".
Da li osobe koje umiru zaista vide preminule članove porodice ili bliske ljude?
"Da, ovo je uobičajeno. Bolesni pričaju o susretu sa preminulim članovima porodice i voljenim životinjama koje su sahranili. Nekad im dolaze u snovima, nekad su budni, pa pacijenti 'razgovaraju sa njima i smeju se'. Kada pričam o tome na TikTok-u, uvek postoji diskusija. Jedni tvrde da su to halucinacije ili zablude, drugi misle da ima smisla. Neću da odgovaram kako se to dešava. Ja kažem šta vidim. Da, pacijenti razgovaraju sa nekim ko nije u sobi. Ponekad mi kažu: 'Makni se, ometaš me'".
Da li umiranje boli?
Ne uvek. Mnogo zavisi od bolesti i procesa koji se odvija. Ako je lečenje, na primer, hemioterapijom, intenzivno i traje do samog kraja, često moramo da imamo doze lekova protiv bolova. Naravno, postoje bolesti kod kojih je bol veći nego kod drugih - primer je rak sa metastazama u kostima, ali zato imamo palijativnu medicinu, da eliminišemo ovaj bol. Smrt može da bude bolna, ali ne mora biti, a vrlo često oni koji umiru, ne osete taj bol".
