Mato Galić je imao takvu sudbinu koja se rijetko viđa i na filmskom platnu! Ni po koju cijenu nije dozvolio da mu nepravda uništi život.
Mato Gelić Iz sela Janjac kraj Zenice u mladosti je bio optužen da je htio da ubije Josipa Broza Tita, pa je zbog toga završio u ozloglašenom logoru na Golom otoku. Nije bio čak ni punoljetan kada se našao iza rešetaka, ali i tako mlad pokazao je veliku neustrašivost. Bio je riješen da se dočepa slobode, prkosio je bez straha, a njegova priča pokazuje da sreća zaista prati hrabre.
Gelić je na početku svoje ispovijesti istakao da je inat bio njegovo glavno oružje u borbi za slobodu.
“Ne bi ti ja, jarane, nikad pobjego da nije bilo kaprica. Inata! Glava luda, a ja mlad i jak ko bik. Izašo bio nov zakon da se može i sa robije na godišnji, po deset-petnest dana. Pisao ja tati da mi pošalje odjelo i pare za put. On prodo kravu. Stiže paket i ja pitam onog Nenada, komandire, mogu li ja sad da idem? Kaže, ne može. Što ne može? Nisi, kaže, dobar. Kako nisam, po pet normi sam gonio u radionici, udarnički radio, subotom po pet kutija cigara nagrade dobijao! Čim stigneš u zatvor, stave te u grupu "b". Ako se ne popraviš, padaš u grupu "c", ako si bolji, prelaziš u "a". Onda ti sljeduje i godišnji. Ja vazda osto "b" - objašnjavao je.
Komandir mu je rekao da će ići kući tek sljedeće godine.
"Reko, ja imam da odležim taman toliko, pa ću kući svakako. Kaže, džaba ti je. Reko, je l’ tako? Kaže, jes! Reko, ja ću ti onda pobjeći. Kaže, tvoje je da bježiš, a naše da te hvatamo. Upravnik je bio Rade Radović, Crnogorac, većinom su i bili Crnogorci. Ljudina čovjek! A taj komandir Nenad – đubre. Meni tata kravu prodao, kašike mlijeka u kući nema, jarane, ja ću kući, pa kud puklo. U Zenici je Tito trebalo da bude ubijen. Jes, kako nije, 1958. trebala je da se izvede diverzija na onom gazimetru velikom, gdje se tankuje visokopećni gas. I za željezaru i za čitav grad. Da je to grunulo, ne bi do Sarajva živa tica ostala. Zarobili su odmah Slavka Miletića i cijelu grupu. Ja sam se s njima malo družio u hrvatskom domu, Kralj Tomislav se zvao, kao hrvatska mladež, ali nisam ništa uradio. Džaba, osude mene na tri i po godine. Još punoljetan nisam bio, malo manje od 18 imao. Prvo sam bio u Foči tri i po mjeseca, pa nazad u Zenicu, u 'Staklaru', još 21 dan. To je zatvor u zatvoru, tu šalju najgore", priča on za Slobodnu Dalmaciju.
I jednog dana pokupiše njih 70 iz Zenice pa za Rijeku i Goli otok.
"Slavko je odrobijo u Zenici, ko zna kolke godine. Kasnije je vozo FAP-a. Kažu da je Tito za njeg govorio, takvi nama trebaju, takav sam i ja bio onih godina, revolucioner… Imo sam ja, jarane, i sreće u svemu. Posjete su bile, tridesti jul 1960. Ja slago stražaru. Gde ćeš? Reko, posjeta mi došla. Kaže, nije na spisku. Reko, jes, sad mi javiše odozdo da ipak dođoše. Ajde, kaže, a ja pravo u pristanište. Skupilo se onog svijeta, 3.600 je nas bilo na ostrvu, nekom došo ovaj, nekom onaj. Iz čitave Jugoslavije. I brodova je bilo kolko hoćeš: vojni, teretni, civilni. Tu je i upravnikov čamac, onaj gliser velki, nedavno kod nas u radionici bio na opravci. Mi ga lakirali. Svezan za onaj panj kameni, a konopac ko ruka debeo. Ja se naslonim, ko nešo pušim cigaru, pa perorez iz džepa izvadim i kad se onaj štrik zategne, ja zasiječem. Jednom, zasijeci drugi put... Bravari, bolan, sve naprave, majstori su to, šta je njima jedan perorez", priča on.
Bježao sam 12 dana
U jednom trenutku puče onaj konopac i talas odnese čamac.
"Kuku meni, propade mi šansa, al ga opet vrati onaj drugi talas i ja uskočim na glavu! Pritisnem taster, gurnem onu ručku, a znao sam to sa opravke, kad se prope onaj čamac, jarane, mene baci dole, umalo u nesvijest nisam pao. Kažu da su i pucali za mnom, samo što ja to nisam čuo. Ja brzo preko onog kanala, pa čamcu isključim gorivo zadnji sto, dvesto metara, da u obalu ne udarim. A onda plivaj uzbrdo, ima ona magistrala, pa preko nje. Gore, u Velebit! Vidim ja odozgo, već je milicija stigla iz Jablanca. Blokirali kombijem magistralu, ugledali gliser i misle, dobro je, eno njega u čamcu... Jebiga, više sam ja i pozaboravljo kako su se zvale sve one planine i sela, al neću nikad zaboraviti da sam bježao kući 12 dana i 12 noći. Ako je brdo, ja ga pregazim, ako je rijeka, ja je preplivam. Izašo gore na Alan, pa ću u selo, Pazarište se zove. Najgore je što si žedan, ljetnje je vrijeme, upeklo, pa sam u planini po rupama jeo i onog starog snijega. Naletim na trojicu seljaka. Vučjak s njima, ovoliki. Reko, ljudi, ja sam pobjegao s Golog otoka, tako je i tako. Ako me uhvate - ubiće me. Nije, seljak miliciju ni tada volio i daju ti oni meni luka i slanine, pa ja sav sretan teram kroz noć. Pomogla mi je i jedna baba, meni se čini Srpkinja da je bila. Nisam ni njoj slago za zatvor, a dva su joj sina u miliciji. Prespavao sam u onom košu za kukuruz. Ujutru mi je put pokazala. Bogami, mi u selo - kraj korita čeka patrola. Porpiča ona s njima, dobro jutro, kako ste vi, evo, malo u službi, ko da se znaju. Kaže, ovo mi je sestrin mali, došo tetki da pomogne, žetva je i tako. Aj, zdravo za zdravo i sa srećom", priča on.
Gospić blokiran, Korenica isto.
"Ja kroz goru, noge mi pocrnjele, sva se ona krv slila pod koljena, i pređem ja u Bosnu. Moro sam da se i tamo skrivam bilo u štalu, bilo u žbun, bilo u seno. Ima i anegdota: u nekom sam selu u jaslama prenoćim ja s dvije krave. Baba poranila sljedećeg da ih pomuze, pa ih gura bliže jaslama, a krave se odmiču, rastegle one vratove i sve muču. Ja se ućutao, ne dišem. Reko sam sebi, jarane, sad će te ugledati. Al ona nekako onu marvu primiri, pomuze i izađe iz štale. Ma napatio sam dok se Zenice nisam dokopao. Osam sati, jutro. Ja kući u Janjac, kad ono jedni plaču, drugi se smijju. Znaju već i sami šta je. Postavim ja ove svoje jarane pred selo, dajem im meze i pića, nek stražare. Stari načeo bure rakije, to se sve zapilo u neko doba. Taman će suton, kad javljaju jarani – Mato, eto milicije. Pitaju starog, gdje ti je Matan? Tata i ja se isto zovemo. Kaže stari, otišao je on u SUP u Zenicu", priča on.
Sa prijateljem zajedno na bicikl pa nizbrdo.
"On za volanom. U Čajdrašu onaj Miloš, komandir milicije bio. Viče on Pervanu, opet dvojica zajašila bicikl, bogami ću ti sljedeći put kaznu pisati. Nije se tada smjelo po dvoje, samo jedan. Kaže Pervan, pusti, bolan, ovog mi jarana zub zabole, hitno ga zubaru vodim. Haj, pusti on nas, smrkava se. Došli mi u grad i pravo u kafanu. Dobro smo mi toga popili i meni dođe vrijeme da idem u SUP. Dobro veče, ja sam s Golog otoka pobjegao i došo da se javim, da me nazad vozite. Bleno onaj dežurni s portirnice, kaže, da ti, druže, nisi pjan? Ili si lud?! Reko, pijan jesam podobro, a ti meni samo ovdje potpiši da sam se ja tebi javio, pa ja odo dalje ako ti meni ne vjeruješ. Uto dođoše i oni drugi. Mi te, kažu, po cijeloj Jugoslaviji tražimo, a ti sam došo u Zenicu, u miliciju, pa gdje to ima. Dadoše mi jednog da me sprovede, Branko jedan. Stavio mi lisice pa opet na voz. Al sad nije bio onaj stočni, već obični vagon. Opet mi za Rijeku, pa za Goli otok", priča on.
Najprije idu dobre batine, pa izolacija.
"Više sam bio u izolaciji nego u crkvi. Sedamdeset udaraca palicom mi propisali, a sedamdeset i dva dali! Reko, trebalo je sedamdeset biti. Kaže ovaj jedan, dobro, kad tako sabiraš, sad ćemo poništimo grešku, pa će palica da radi ponovo. Jarane dragi, vjeruj da su mi leđa i guzica bili crnji od ovih pantalona na meni. Došao red i kod upravnika. Uveli me, ovako sjedi on za stolom, ovako stojim ja, a Rade ti je ljudina bio. Kaže, dobro, šta je bilo, što si mi čamac mazno? Reko ja njemu - tako i tako. I za godišnji, i za tatu, i za kravu, i propade mi odjelo, propade mi dvanes hiljada para! I za grupu "be" sam mu reko, za norme u radionici, za ono đubre Nenada što me kući ne pusti, a i za kapric. Druže, upravniče, vi mene dvije godine vaspitavate i nisam se bunio. Al da mi tata džaba kravu proda i kuća mu gladna ostaje radi mene, a niko me neće ni vidjeti još godinu i po dana, ja to nisam mogo da dozvolim. Ja sam moro kući. A ima i dokaz dokaz da nisam bježao iz drugog razloga – sam sam se prijavio u SUP-u u Zenici da me vrate na Goli otok. Jedino sam mu prećutao da sam ja sve to smislio jer sam znao da mi ode glava ako me oni sami uhvate. Mislim, milicija. Gleda on mene, pa pozove one stražare i ovako im kaže: Slušaj vamo, nemoj da ja čujem da je Matu iko više dirno! Jel to jasno?! Tako ti je i bilo", priča on i dodaje:
"A šta su svega ljudi propatili na Golom otoku, da Bog sačuva. Ubijo ih kamenolom, izolacija, prebijali ih stražari, ima i groblje, al nije bilo groba, mislim, oznaka i to. Bace te u kakvu rupu, zatrpaju s par kamenica i eto te tu. Onih ubica je bilo, pa ibeovaca, naših, kriminalaca, ovih iz drugih republika... I što god iko slaže protiv tebe, da si nešto uradio, milicija mu odma vjeruje. Jedva i dočeka. Za kaznu si moro da nosiš onaj kamen veliki i ako posrneš svako te mora pljunuti ili udarati, pa tako sin tatu, tata sina, drug druga. Al se čovjek navikne na sve, vjeruješ li da sam ja plako kad sam se rastajo od jarana i polazio kući. Kad sam bio jednom kod Tita u onoj Kući cvijeća ja sam mu reko: Šta ti je život, jarane, evo mene živa k’ tebi, a ti ležiš."