Kada bi svi izgledali isto, svet bi bio prilično dosadan. Na sreću, svako ljudsko lice ima svoje jedinstvene crte, a za to možemo da zahvalimo evoluciji.
"Da svi izgledaju više manje isto nastao bi opšti haos", kazao je koautor studije dr Majkl Šihen sa Kalifornijskog Univerziteta.
"Bilo bi zaista teško razlikovati članove porodice, kolege s posla, prijatelje i komšije od potpunih stranaca. Naravno, bili bismo u stanju da shvatimo ko je ko nakon kraćeg razgovora, ali kako bi to bilo naporno", rekao je on.
Tokom istraživanja, Šihen i njegove kolege su proučili podatke telesnih pregleda belih i crnih muškaraca i žena u vojsci iz 1988. godine. Naučnici su se posebno "zabavili" razlikama u crtama lica, poput razmaka zenica i širine nosa, i zaključili da oni variraju daleko više od razlika zapaženih na drugim delovima tela, kao što je, na primer, dužina ruku.
Najviše varijacija zabeleženo je u takozvanom "trouglu", koji čine oči, nos i usta.
Ustanovljeno je, takođe, da se svaka crta lica razlikuje nezavisno od drugih. Naime, ne postoji nikakva veza između razmaka očiju, na primer, i širine nosa.
Rezultati studije sugerišu da su facijalne varijacije proizvod prirodne selekcije.
Istraživači su analizarali i varijacije u genomima više od 1.000 ljudi širom sveta. Posebno su proučili genetske oblasti koje se tiču oblika lica i otkrili da postoji više varijacija unutar tih oblasti, u poređenju sa genima koji određuju druge karakteristike, poput visine.
"Prirodna sekekcija ima tendenciju da briše genetske varijacije osobina od kojih zavisi opstanak", naveo je drugi autor studije dr Majkl Nahman, genetičar i profesor integrativne biologije sa Kalifornijskog Univerziteta.
"A ovde se dešava upravo suprotno: selekcija održava raznolikost. Sve se to poklapa sa idejom da je prirodna selekcija podstakla različitost radi lakšeg prepoznavanja", naveo je on.
Nisu samo ljudi razvili distinktivna obeležja, koje naučnici nazivaju "identitetskim signalima", kako bi se razlikovali u masi. I druge životinje se, poput osa, međusobno razlikuju po glavi, dok se druge pri raspoznavanju oslanjaju na specifični zov, miris, šare i slično.
Identitetski signali pomažu životinjama da odbrane svoju teritoriju i ispolje dominaciju, objašnjavaju istraživači. Takođe, kao i ljudima, oni pomažu životinjama da shvate kome treba da poklone pažnju, da pomognu, koga da nagrade, a koga da kazne.
Zašto su ljudi skloniji da koriste lica umesto druge delove tela u međusobnom prepoznavanju? Pre svega zato što su evoluirali od primata koji su više koristili vid, a manje miris od ostalih sisara.
Naučnici polaze od hipoteze da zagledanje u lice umesto u drugi deo tela kako bi se odredio identitet omogućava primatima da vide gde druga životinja usmerava progled i prate pokrete čeljusti kako bi znali da li će pokušati da ih ugrize.
"Naravno da ljude prepoznajemo i po drugim osobinama - njihovoj visini, stasu. Međutim, smatramo da je lice dominantan način da se ljudi identifikuju", zaključio je Šihen.
