Sestra prerano preminulog glumca progovorila o stvarima koje javnost nije znala, otkrila i kako su izgledali poslednji dani Marka Živića.
Sestra nedavno preminulog glumca Marka Živića, lektorka Nevena Živić smogla je snagu i progovorila o gubitku brata i bolu sa kojim se svakodnevno suočava nakon njegove smrti.
"Ima crnih dana, i ima crnjih dana. Kada su crni, osamim se, sakrijem od ljudi bez želje da sklonim tugu ili pobegnem od nje. A kada su crnji dani, okupljamo se moja kćerka Danica, Markova devojka Maja i brat i sestra od tetke i ujaka i pokušavamo da se motivaciono podignemo. Plačemo i smejemo se. Sva sreća pa nam crnji dani ne dolaze svima u isto vreme, što nam omogućava da se međusobno hrabrimo. Živim u stanju da je sve ovo privremeno, da će se Marko odjednom pojaviti i da će sve biti kao pre. Taj utisak privremenosti me drži na površini. Ponekad mi se učini da čujem njegovo “Cako”. Tako me je zvao otkako smo bili deca", rekla je ona za Gloriju.
Nevena je otkrila i da je njen brat toliko bio predan poslu da iako se osećao loše nije želeo da se zbog njegovog izostanka otkaže kultna predstava "Let iznad kukavičjeg gnezda" 25. septembra.
"Sala je bila rasprodata kao za svako izvođenje “Leta iznad kukavičjeg gnezda”. Poslao je kratku poruku “Ne otkazuje se" Bjeli (Dragan Bjelogrlić, prim. aut.) i Jugu (Jug Radivojević, upravnik BDP-a, prim.aut.). Martini je njegova uloga života. Bio je veoma odgovoran prema publici i kolegama, mnogo puta je igrao bolestan, neraspoložen, pod temperaturom. Predstava, ipak, nije odigrana jer su kolege kad su videle kako loše izgleda pozvale Hitnu pomoć. Završio je u KBC Dragiša Mišović", govori Markova sestra pa dodaje:
"Prvo prijemno odeljenje, ubrzo poluintenzivna, a nedugo zatim i intenzivna nega. Bila sam ubeđena da će se izvući, čak i kad su ga priključili na respirator. Verovala sam da će, kao mnogo puta do sada, pronaći put da nam se vrati. Mislila sam da on jednostavno ne zna da umre. Slala sam mu poruke, ali odgovora nije bilo. A onda šok, neverica, jauk, praznina. Imam ogromnu potrebu da se ovim putem zahvalim osoblju KBC Dragiša Mišović koje se lavovski borilo za njega i za sve ostale pacijente, kao i Draganu Bjelogrliću i Jugu Radivojeviću. Poneli su se kao porodica, kao veliki ljudi. Rešili su sve oko sahrane, pružili nam svu moguću pomoć. Znam da je moj brat sve to zaslužio, ali oni nisu morali da se tako postave. Živimo u vremenu kada nas dobrota iznenadi i zato imam potrebu da istaknem da dobrota još živi u i među nama."
Samo najbliži Markovi prijatelji i porodica znali su da ima veliko srce i pitomu dušu. Pomagao je mnogima, dobrota je bilo njegovo srednje ime, a za neke stvari koje je činio za druge ni njegova sestra nije znala.
"Nosio je jedan džemper, jednu jaknu, jedne cipele. Govorio je: "Ne trebaju mi dva kreveta jer mogu spavati samo u jednom.” Mnoge stvari ni ja nisam znala. Posle sahrane prišla je da mi se zahvali porodica koju je godinama finansijski pomagao. Finansirao je školovanje scenskog radnika u BDP-u kome je pretio otkaz ukoliko ne završi još dva razreda škole. "Kad ti je roditeljski sastanak?” ili “Nemoj da me brukaš u školi”, šalio se s tim prijateljem. Pomagao je Dom za nebrinutu decu u Kruševcu. Sve novčane nagrade koje je dobijao prosleđivao je na njihov račun. Pomagao je i ženski manastir Sveta Petka kod Paraćina koji se stara o devojčicama sa specijalnim potrebama. Uvek je okupljao ljude oko sebe. Retko ko je uspevao da pored njega namiri kafanski račun. Divila sam se njegovoj energiji. Jedne noći smo kasno došli u Kruševac da obiđemo mamu koja je bila u bolnici. Kad smo završili posetu, onako umorni i izmrcvareni, stali smo pored kioska da pojedemo po pljeskavicu. Tek što smo počeli da jedemo, prišla mu je žena s dvoje male dece i pitala ga da li mogu da se slikaju s njim. "Naravno", odgovorio je. Dodao mi je svoju pljeskavicu i stao da se fotografiše."
Iako je bio veliki emotivac, Marko svojim ličnim dramama nije opterećivao okolinu. Samo oni koji su ga najbolje poznavali mogli su da primete na njegovom licu tugu ili brigu.
"Najžalije mi je budućnosti koja se neće ostvariti. Mogao je još mnogo toga da uradi. Reagovao je na svačiju nepravdu, pokušavao da reši tude probleme. Svoje je nosio u sebi. Dešavalo se da oseća da je zaboravljen, skrajnut, da može da pruži više na filmu, televiziji i u pozorištu. Nije o tome pričao, trudio se da šalom i smehom maskira neraspoloženje kada bismo primetili da ga nešto muči. Imao je sreću da poslednjih deset godina provede s Majom. Ona je bila njegova sigurna luka. Bio je veoma vezan i za moju kćerku Danicu. Voleo je ljude, a i oni njega. Toga sam u potpunosti postala svesna kada nas je napustio", konstatuje Nevena Živić.
"NOSIO JE JEDNU JAKNU I CIPELE, FINANSIRAO MNOGE": Ispovest sestre Marka Živića - "Na poruke nije odgovarao, a onda šok"
