"Kad sam uzela svoje dete u ruke, SHVATILA SAM"
Zorana Lazarević. Milica Nikolić. Milica Mršulj. Tri imena, jedna osoba, a priča od koje podilazi jeza, topi se srce, i na kraju, padne i suza radosnica. A sve je počelo zime 1994. godine, kada je jedna beba u februaru mjesecu pronađena kraj kontejnera ispred muzičke škole u Gnjilanu.
Peti februar 1994. godine, u gnjilansko porodilište stiže tek rođena beba, ostavljena u kartonskoj kutiji u Ulici cara Lazara. Kada je dovedena u porodilište, dobila je sve ono što joj je surovost života oduzela prilikom uzimanja prvog daha, ljubav, pažnju, posvećenost i nadimak - Nera, po grčkoj boginji hrabrosti. Taj nadimak, načinio je od Milice pravu ratnicu, ženu i majku za primjer, danas uspješnu spisateljicu, novinarku i talentovanu glumicu.
Od Gnjilana 1994. do Leskovca 2022. godine, put je bio dug, trnovit i na samom početku, težak. Naime, da je usvojena i da nije biološko dijete porodice Nikolić, Svetlane i Ljubiše, saznala je na najsuroviji način, od vršnjaka, tokom bombardovanja Jugoslavije 1999. godine.
- Imala sam pet godina, 1999, kada sam saznala da sam usvojena i to na ružan način, od djece na ulici. Oni su to čuli od roditelja, pa su se malo igrali rata protiv mene. Posle sam saznala da sam usvojena sa tri i po mjeseca i da sam rođena na Kosovu.
Svetlana i Ljubiša, bračni par iz Leskovca koji nije mogao da ima djece, bili su puni ljubavi od prvog trenutka kada su je uzeli u ruke. Kada im je ispričala šta su joj drugari rekli, objasnili su joj da možda nisu njeni biološki roditelji, ali da je ona njihova ćerka.
- Sjećam se, majka mi je tada to lijepo objasnila i ja sam to, kako kažu, lijepo prihvatila. Tad mi je mama objasnila da nije mogla da me rodi, ali da me je nosila u srcu, kao i da me je druga teta rodila. Ona nije mogla da me zadrži, a da su oni silno željeli bebu.
Kako se ispostavilo, Svetlana je našla pravi način da u njoj umiri ono neumirivo i bolno što nastaje kada vas neko gađa u najslabiju tačku bića. Međutim, rane koje su se napravile ipak su ostavile ožiljke sa kojima je morala da nauči da živi.
- Mnogo mi je to pomoglo da prebolim zadirkivanje djece. Mada, i dan danas, ostalo mi je u podsvijesti da sam na taj način saznala. Možda bi bilo bolje da je to bilo drugačije, kasnije, u starijem životnom dobu. To zadirkivanje se nastavilo i kroz osnovnu školu, gde sam već bila veća i znala sam, ako me neko pita "znaš li da su tebe uzeli iz doma", kratko odgovarala "znam". Na taj način, oni su bili zaustavljeni, nisam im davala prostora da idu dalje. Sad kao odrasla osoba, majka i žena, shvatam da je to bila greška i krivica roditelja te djece, koja su pričala to pred njima i dozvoilili im da se tako ponašaju, djeca u tom trenutku za to nisu bila kriva.
Ko su joj pravi roditelji, odakle je, čija je, počelo je da je kopka u pubertetu. Prvi pokušaj da sazna sve detalje, nije urodio plodom, ali je slagalica polako počela da se sklapa.
- Nikad me nije zanimalo do 16. godine da saznam. Sve do 16. godine bila sam ubijeđena da sam bila u domu za nezbrinutu djecu u Beogradu. Kad sam ušla u pubertet, kad je krenulo prvo zaljubljivanje, druženje, razmišljala sam, šta ako slučajno na taj način upoznam nekog ko mi je brat ili sestra, da mi je rod, da sretnem majku ili oca na ulici, a da ne znam ko su? Plašilo me je sve. Tad se otvorila ta tema, pitala sam roditelje, rekla sam "voljela bih da znam ko sam, šta sam, odakle sam". Tad su mi rekli da ni oni ne znaju sve, idemo u centar za socijalni rad i pokušaćemo da saznamo. Tamo sam saznala da sam sa Kosova.
Klupko je krenulo da se odmotava. Do informacija je bilo teško doći, a i kada bi došla do novog saznanja, neki ožiljci su postajali veći.
- Do tih papira sam mnogo teško došla, sva vrata su mi bila zatvorena. Sve je bilo nekako baš sumnjivo, kasnije sam saznala da mi je otac bio uticajan čovjek na Kosovu, kao i da je on sve to, navodno, zataškivao. Pokojni tata mi je rekao da sam usvojena u Gnjilanu, i da me je biološka majka napustila jer je to morala. Kad sam saznala gdje, nije mi bilo svejedno. Oni su znali informaciju da sam pronađena pored neke škole, mislim da je bila muzička u pitanju, kao i da se ulica zvala Cara Lazara. Zato što je bila Ulica cara Lazara, u bolnici su mi dali ime Zorana Lazarević, pošto sam pronađena u zoru u toj Ulici cara Lazara.
Sa tim činjenicama, počela je da se budi u njoj i tjeskoba. Kako je neko mogao da ostavi dijete na ulici, kakva je to osoba? Do bioloških roditelja još uvijek nije uspjela da dođe.
- Saznanje da sam ostavljena na ulici me je prilično prodrmalo i poremetilo. Anksioznost, napadi panike, shvatila sam da stvarno nisam bila željena. Sa roditeljima sam to nekako prevazišla. I ništa nisam našla u papirima. U papirima je pisalo, NN lice, 5. februar 1994. godine. Bilo mi je lakše, mislila sam, ko zna gdje su otišli sa Kosova. To me je držalo par godina, i onda sam ponovo počela da tražim.
Jednog dana, odlučila je da potragu raširi preko društvenih mreža. Na Fejsbuk grupi posvećenoj Gnjilanu, ostavila je status koji se raširio kao požar. Uskoro su počela da pristižu prva saznanja.
- Imala sam 18 godina kada sam preko jedne fejsbuk grupe "Gnjilane" gdje sam anonimno objavila svoju priču. Počeli su da se javljaju svi koji se sjećaju tog događaja. Tražila sam po medijima i ništa nisam našla. Samo mi je jedan stariji novinar rekao da se sjeća informacije da su "Večernje Novosti" objavile da je neka beba pronađena. Međutim, ja to nisam našla.
Ponovo je počela da zove telefonom centar za socijalni rad. U jednom takvom razgovoru, sasvim slučajno je otkrila kako je i gdje je zaista pronađena. To saznanje, pomerilo joj je tlo pod nogama.
- Kad sam komunicirala sa radnicima iz centra u Gnjilanu, ništa nisu htjeli da mi kažu. Ma kraju mi se javila krajnje neljubazna radnica centra, koja mi je drsko rekla "Ma, zašto ti tražiš to đubre koje te je ostavilo pored kontejnera?". Tada sam prvi put čula za tu informaciju. Kad sam se sabrala, pitala sam je da li je to istina. Rekla mi je "Da, da, mi to znamo, bila si u kutiji ostavljena, nepokrivena, da umreš. I ti tražiš tu osobu." Ne mogu da tvrdim da je to bilo tako, jer mi je to rečeno preko telefona, ali da jesam bila kod škole i na ulici, jeste istina.
Uskoro je došla prvo do rođaka biološke majke, pa i samog razgovora sa njom. A, da bi došla do toga ko joj je majka, morala je da razgovara sa čak sedam žena koje su napustile svoju djecu te godine na Kosovu. U prvi mah, žena za koju je saznala da je njena majka, odbijala je to da prizna. A onda...
- Htjela sam da je pitam zašto. To sam i u knjizi zapisala "I tikva ima korijene". Prvo, ja sam tad bila djevojka, znala sam da ću jednog dana biti majka i nečija žena. Zanimalo me je da znam, da ne daj bože, naletim na nekoga ko mi je rođak. Do susreta je došlo preko ljudi, na kraju mi se javio njen brat od strica, koji mi je rekao ko je ona. Zanimljivo je da sam morala da pričam sa sedam žena, jer je 1993. na 1994. čak njih sedam napustilo svoju djecu. U razgovoru sa svakom od njih pričala sam o tome kada je koja napustila svoje dijete i zašto. Onda sam došla do nje, pozvala je. Znala sam da ima porodicu, sve i nisam željela da joj kvarim tu idilu. Prvo nije htjela da prizna, pa je onda rekla da je to neka njena rođaka, i na kraju je ipak priznala sve, došla je u Leksovac. Zagrlila me je, počela je da plače... Ne mogu da kažem da sam bila ravnodušna u tom trenutku...
Na pitanje "Zašto" dobila je odgovor da je morala to da učini jer nije imala podršku partnera koji je bio oženjen, ali ni svojih najbližih.
- Nije bila maloljetna, ali mi je rekla da je to morala da uradi zbog biološkog oca. On je bio oženjen, bio je na funkciji tada na Kosovu, a da ona nije imala podršku svojih roditelja. Prosto je, kako je rekla, morala to da uradi. Trenutno živi u jednom gradu u Srbiji. Nisam sigurna da njen današnji muž i djeca znaju šta je uradila.
Sve što je prošla u životu do danas, učinilo je Milicu jakom ženom, svu svoju tugu i strahove pretočila je u riječi. Kroz svoje romane, ispoljila je nevjerovatan dar za pisanje, koji nije prošao nezapaženo. Ono što je istakla kao "glavnog krivca" za to, bila je upravo njena životna priča.
- U filmu "Toma" ima jedna rečenica "Srećni ljudi ne pišu pesme". Stojim iza toga, neko ko je zaista ispunjen i srećan, ne može tako lako da napiše nijednu srećnu rečenicu. Ta potreba za pisanjem je nastala iz tuge, iz emotivne praznine. Dve knjige sam napisala do sada, i od kako sam postala majka, od kako sam ispunjena ljubavlju, ne mogu da spojim dvije rečenice.
Kada je postala majka, i prvi put uzela svog sina u ruke, shvatila je šta je njena biološka majka ustvari učinila. Tada je odlučila da presiječe svaki kontakt sa njom.