Poznati kardiolog dr Miljko Ristić ispričao svoju priču o odrastanju.
Rođen sam 11. januara 1948. u Beogradu. I majka Stanimirka i otac Radivoje su iz Srednje Dobrinje kod Požege, sela u kom je rođen knez Miloš Obrenović. Otac je završio Višu finansijsku školu, radio je u PKB, a majka je bila medicinska sestra u Zavodu za transfuziju krvi, počinje životnu ispovest za Kurir prof. dr Miljko Ristić, čuveni kardiohirurg.
Porastao sam u Jatagan mali, u romskom naselju - na mestu Prokopa, gde se sada zida nova železnička stanica, u predelu auto-puta od Dušanovca do Mostara. To su bile improvizovane kolibe od kartona i dasaka, bez kanalizacije i vode za piće, sa mnogobrojnom decom koja se igraju u prašini između kesa s đubretom i otpacima. Živeli smo u delu gde je bila fabrika plute "Grmeč", u magacinu, visoki plafoni i ogromni prostori koji se zimi ne mogu zagrejati.
Taj magacin je bio kao luksuz u odnosu na našu okolinu. Završio sam osmogodišnju školu "Vojvoda Mišić" u tom romskom naselju, a potom Četvrtu beogradsku gimnaziju na Dedinju, u potpuno drugačijem kraju. Pohađanjem ove dve škole čovek shvati da među istim generacijama postoje velike razlike.
Pogledajte galeriju:
Preteča društvenih mreža
Period gimnazije karakterisalo je svakodnevno dopisivanje s drugaricom Ninom, koja je bila ista generacija, sedela je u istoj klupi, ali u suprotnoj smeni. Imam nekoliko stotina tih pisama, takvo dopisivanje bilo je običaj u gimnaziji. Rado se sećam tog perioda. Nina je kasnije postala moja prva supruga.
Ranković i Stambolić
Na Dedinje sam upao kao stranac, ali su me stvarno voleli. A mene je bilo sramota. Ta deca su me zvala na sve rođendane, to su vile u Užičkoj, čist luksuz, a ja nisam imao gde da ih pozovem na rođendan. Da ih zovem u magacin?! U tu gimnaziju išla su i deca Leke Rankovića, Titov unuk, koji se stalno bio... Direktorka je bila stroga, a na roditeljskom su bili i odrasli i učenici. I ona pred Lekom njegovoj deci: "Mirni, poslaću vas u ćošak!" U klupi sam sedeo s Mišom Stambolićem, sinom moćnog Petra Stambolića. On mi je bio najbolji drug i kasnije venčani kum. U Jatagan mali sam živeo 18 godina, dok nisam završio gimnaziju.
Devojke
Bio sam antitalenat za udvaranje. Nikada se nisam udvarao vršnjakinjama. Voleo sam je u mislima, viđao na školskim odmorima, ali nikada nisam pokazivao ni delić ljubavnog osećaja koji sam i te kako osećao prema njoj. To je bio osećaj prijatne uznemirenosti i radosti kada prolazi pored mene ili me pita gde mi je sestra.
Uvek su bile devojke te koje su mi prve prilazile. I nisam imao razloga da se žalim. Sećam se prvog ljubavnog pisma, u drugom razredu. Napisala mi ga je najlepša devojka u školi, buduća mis Jugoslavije. Prvo sam pomislio da je greška, ali niko drugi u školi nije imao ime kao ja. Posle drugog pisma nije bilo dileme da je meni upućeno. Nisam znao šta da radim. Uplašio sam se, umesto da skačem do neba. Na kraju sam pocepao pisma, ne odgovorivši. Tad mi je laknulo.
Fakultet
Dvoumio sam se između Medicinskog i Mašinskog fakulteta, pa polagao prijemni na oba. Međutim, dilema je ostala i posle prijemnog ispita jer sam položio oba. Presudilo je to što je većina vršnjaka iz gimnazije upisala Medicinski fakultet, a samo Miša Stambolić Mašinski. Gledajući iz ove perspektive, taj izbor se pokazao kao dobar.
Brak s Ninom
I Nina je upisala medicinu i ta drugarska veza završila se brakom, iz kojeg smo još u toku studija dobili dvoje dece - sina 1971. i ćerku 1974. Učili smo noću dok deca spavaju, a preko dana ih vodili u obdanište. Uveče nosim sina i čitam knjigu koja je stajala na stolu za peglanje. Stan je bio u prizemlju zgrade u Rakovici, komšije su znale kad gori svetlo duboko u noć: „To doktor uči i ljulja bebu.“ Jedno vreme nas osmoro je živelo u tom osrednjem i skromnom stanu od 66 kvadrata. Tu smo bili supruga i ja s decom, roditelji, sestra i baka. Nije nam bilo tesno jer u svakoj ljubavi ima dosta sloge.