"LEGIJA NAGOVORIO DUĆU DA UBIJU ĐINĐIĆA" Katić za Mondo: Htio da bude šef policije! Otkrio i Tijanićevu poruku Ulemeku

Novinar Gradiša Katić poznat je po bliskim odnosima sa vođama zemunskog klana, a jedno vrijeme je bio i vlasnik časopisa iza koje su stajali Dušan Spasojević i Milorad Ulemek Legija – Identitet, koji je dan prije atentata na Zorana Đinđića objavio na naslovnoj strani da se sprema ubistvo premijera, što je protumačeno kao priprema za ono što će uslijediti. Tokom akcije Sablja proveo je u pritvoru više od osamdeset dana, a u opširnoj ispovijesti za Mondo otkriva do sada nepoznate detalje vezane za najmoćniji kriminalni klan u Srbiji i tvrdi da je siguran da je smrt Spasojevića i Lukovića iscenirana, te da je neko prisvojio 10 miliona eura koji su ova dvojica imala kod sebe tokom bjekstva.

Katić je upoznao Spasojevića sredinom devedesetih godina kao novinar crne hronike, ali je najbliži odnos sa njima imao dok je radio u novini Identitet. On je na početku razgovora objasnio kako je došlo do toga da Spasojević i Legija kupe ovaj list.

"Vlasnik novine koja se zvala ID bio je Acko Jovanović, čovjek koji nje prije toga bio direktor marketinga Večernjih novosti. On je osnovao dva svoja lista – Halo oglase i Krov, a na kraju i taj ID. Prvi urednik Dušan Vesić uređivao je samo dva broja ove novine. Radio sam za taj časopis dugo prije nego što su njegovi vlasnici postali Dušan Spasojević i Legija. Oni su bili fiktivni vlasnici, a vlasništvo je bilo na mene. Bio sam sedamdeset odsto vlasnik tog izdanja. S tim što su oni platili Acku 70 hiljada maraka za tih 70 procenata, a 30 procenata je ostalo u Ackovom vlasništvu. Inače, Dušana Spasojevića znam od 1994. godine, otkad sam pratio crnu hroniku u Nedeljnom Telegrafu kod Ćuruvije i Đorgovića. Oni su se posle podijelili, Ćuruvija je napravio Dnevni Telegraf, a Đorgović je ostao u Nedeljnom i uspjeo za kratko vrijeme da ga upropasti."

Kada si se prvi put susreo sa Spasojevićem na kom nivou je on bio u svijetu kriminala?

"Vidi, ja sam upoznao Mikija Poršea, koji je prvi vozio porše kabriolet u Beogradu i kojeg je prebio Šljuka. Polomio mu je vilicu i ovaj uopšte nije mogao da priča neko vrijeme. To se desilo u noćnom klubi na Tašmajdanu. Tu je, navodno, Miki Porše dobaciovao nekoj djevojci i Šljuka ga je nalupao. Tada Miki Porše prelazi iz Šljukinog klana u zemunsko-surčinski koji je tada držao Čume. Ovi su bili Čumetovi vojnici i učenici. Pošto smo mi pisali u Nedeljnom Telegrafu o kriminalu, u svakom broju smo imali intervju s nekim kriminalcem, pa sam uradio veliki intervju s Mikijem Poršeom. Kada uradiš neki intervju, ostaneš u kontaktu sa tim čovjekom, jer su ti potrebni kontakti iz tog svijeta..."

Kakav je osjećaj raditi intervju sa čovjekom za kojeg znaš da je kriminalac i možda ubica?

"Potpuno normalan. Na primjer, pitaš ga odakle mu taj porše, kako ga je kupio. Kažeš mu da ima versaće košulju koju nema niko u Evropi i onda on počne da priča. Kaže, imam porše, ali bolje da ga nemam, gdje god krenem policija me zaustavlja, stalno me startuju, ne mogu pošteno da ga vozim. Topla ljudska priča, što bi rekao Manojlo Vukotić, koja može da se pretvori u glorifikaciju kriminala. Tada nije bilo mobilnih telefona, tako da smo komunicirali preko pejdžera. Kade se desi neko ubistvo, pošaljem poruku Mikuju Poršeu, na primjer, on je jedan od tih milion izvora, i pitam ga za ubistvo u tamo nekoj Borči i da li zna nešto o tome. Inače, mi u opozicionim medijima nismo tada od policije dobijali nikakve informacije. Tako da smo morali da se snalazimo. Onda mi Miki kaže, na primer, taj deda je radio ne znam ni ja šta – pozajmljivao pare, ubio ga dečko od njegove ljubavnice…"

Znači kriminalci su ti bili legitiman izvor informacija?

"Njihove informacije su bile sto posto tačne! Jednog dana šaljem tako poruku Mikiju na pejdžer i javlja se meni nepoznat glas i kaže: `Koji, bre, Miki Porše, on je jajara, dođi u u Zemun kod nas u kafić da porazgovaramo`. I ja sa Karaburme gdje sam tada živio sjednem u autobus broj 16 i odem direktno do Zemuna, do tog kafića, kad tamo sede – tada nisam znao nikoga od njih – onaj Arkanov pokojni Šuca, Dušan Spasojević, Mile Luković Kum, neki Asteriks i ne znam ko još. Tada Legija još uvijek nije bio sa njima."

Legija mi je uperio pištolj u nogu

Kako si se osjećao u tom društvo, je l‘ te bilo strah?

"Nikad nisam imao strah od autoriteta, koji mnogi imaju. Ja sam se ponašao sa njima kao sa sebi ravnima. Kao sa tobom, kao sa nekim prijateljima. Kasnije, čak i kad je Legija glumio budalu pa mi stavljao pištolj na nogu jer je sumnjao da nešto drukam policiji, nisam imao taj strah. Rekao sam mu: `Pucaj, p**ko!`."

Kako je prošao taj prvi susret?

"Spasojević mi je rekao kako je Miki bezveze i kako ću od tada početi da se njemu javljam, a on će mi davati informacije. Dodao je i da šta god mi treba, tu su za mene. Posle sam ga upoznao sa Šešeljem, kad je tražio finansijera za predsjedničku kampanju. Predložio sam Šešelju Dušana, jer je ovaj rekao da će mu dati pare. Spasojević je računao da će mu Šešelj posle pomoći oko gradnje po Zemunu, jer su imali neku građevinsku firmu u to vrijeme."

Ti si spojio Šešelja i Spasojevića?

"Tako je. Ali, to je bilo nešto kasnije, možda godinu dana nakon našeg upoznavanja."

Spasojević je prodavao heroin za Čumeta

Opet se vraćam na ranije pitanje – koji je bio Spasojevićev nivo tada u svijetu kriminala?

"Mislim da su Spasojević i njegova ekipa, govorim o periodu sredine devedesetih, tada bili Čumetovi vojnici. Obični vojnici koji su radili – tada to nisam znao, ali posle svih ovih suđenja izanalizirao sam stvari – drogu sa Kosova. Uzimali su je od nekog šiptara. Imali su specijalan auto, koji je imao dio auspuha u koji je bila ugrađena neka kanta u koji je moglo da stane oko 100 kilograma droge."

Koju drogu su radili?

"Heorin. Možda kasnije nešto malo kokaina, ali uglavnom heroin."

Oni su praktično držali tržište narkotika za Čumeta?

"Čume im je bio šef tada."

Kad si se prvi put sreo sa Čumetom, je l‘ to bilo preko njih?

"Da, da. Oni su često išli u kotobanju kod njega u Surčin, a onda je jednom zvao i mene da dođem u Radničku 34 i ja bih otišao. U to vrijeme su se dešavala stalno neka ubistva. Andrija Drašković je ubio nekog bezveznjaka, alkoholičara, koji je htio da ubije njega jer su bili u nekom malom ratu. Taj tip je došao u piceriju i Andrija ga je ubio. Uglavnom, odlazio sam tamo kod njih i davali su mi informacije iz podzemlja. Recimo, za taj slučaj, ispričali su mi kako je Elena Karić, ćerka Verice Rakočević, koja je tada bila sa Draškovićem, šutnula tog mrtvog čovjeka štiklom u glavu. Tako te neke pikanterije koje su bile super za novine u to vrijeme."

Oni su tebe tada koristili kao neku vrstu PR-a jer su ti davali informacije koje su njima bile zgodne, a ti si ih objavljivao u novinama?

"Oni mene kao PR-a, a ja njih kao izvor informacija. Dobro, ali kad god sam ih nešto pitao, kad su znali, govorili su mi. Naravno, nisu pod imenom i prezimenom, ali ono: `Saznajemo iz izvora bliskih...`."

Dobijao si informacije iz jednog izvora, da li su one ugrožavale neki drugi kriminalni klan?

"Ma, kakvi! Sad da ti ne pričam imena, ali imao sam izvore i u zvezdarskom klanu i voždovačkom klanu… Imao sam izvore svuda. Ja sam sa Borisom Petkovom, na primer, bio najbolji prijatelj, bolji nego sa ovima."

Italijanski novinar Roberto Savijano je u knjizi "Gomora", po kojoj je snimljena i serija, opisao funkcionisanje mafijaških klanova u Italiji. Možeš li da mi objasniš kako su devedesetih godina osnivani klanovi u Srbiji, kako je izgledala njihova hijerarhija i na osnovu čega su se penjali na njoj?

"Vjerovatno je to svuda slično. Ako bi naše uporedili sa Italijom i Amerikom, mislim da je tada to bilo potpuno isto. Svako je imao svoju teritoriju. Na primer, Čume je bio glavni u Surčinu, a, to je bilo opšte poznato, bilo mu je zabranjeno da pređe most. On nije smjeo da uđe u Beograd uopšte. Tako su se i zvali, prema teritoriji koju drže. Moram da ispričam jednu anegdotu, sad sam se sjetio, biće sigurno jako zanimljivo. Našli su neka četiri kilograma droge u pošti. Ta pošiljka je bila na nekog šiptara, koji bio potpuno beznačajan čovjek. Međutim, policija je sumnjala da je to droga Bate Trlaje koji je tada, sredinom devedesetih, bio bitan čovjek novobeogradskog klana. Uhapsili su ga, pa su ga pustili. Nakon toga on organizuje konferenciju za štampu u nekom restoranu, a vodimo je Boris Petkov i ja. Pozvao sam novinare iz svih redakcija, okupila se gomila njih iz crne hronike, i Bata Trlaja priča: `Oni mene optužili da su četiri kilograma kokaina moji. Pa, moja majka kad ovo čuje, ona će da me ubije od batina!`. A Boris Petkov kaže: `Mene moja bije kad ga ne donesem kući`. Taj Boris Petkov je bio jako duhovit čovjek, jedan od najduhovitijih ljudi, ne samo u svijetu kriminala nego uopšte. Ja sam s njim napravio intervju objavljen u Svjedoku, za koji mislim da je za neku srpsku Pulicerovu nagradu. Pričao je da je Miloševićeva vlast opasnija od kokaina i šmrkao je preda mnom u toku intervjua…"

Kum je bio beskrajno duhovit tip

Kakvi su bili ti ljudi iz svijeta kriminala, da li su kod njih očigledne psihopatske crte ličnosti, kakav mozak treba da imaš da bi bio dio tog miljea?

"Iskreno da ti kažem, Dušan Spasojević je stalno bio nervozan. Nije imao neki smisao za humor. Na primjer Kum, Mile Luković, za kojeg se ispostavilo da je bio jedan od glavnih ubica, bio je čovjek sa kojim bi svako poželio da se druži. Duhovit, glumac… Sad da sjedi sa nama deset minuta, on te tako skine… Ja sam to video samo kod njega i kod onog glumca iz Valjeva što pravi rakiju, Jezdića. Sedim sa Jezdićem i on jednog našeg druga skine original. Kum je to isto radio. Na primjer, Kum je skinuo, mi smo se valjali od smjeha pošto je čovjek specifičan, onog što je Ceca pjevala na njegovoj svadbi u Argentini. Kako se zvaše, onaj Miki, onaj Nišlija… On pričao specifično, ono nišlijski. Kum je njega skinuo, to je nešto nevjerovatno. Nikad ne bi pomislio da je Kum ubica i da je ubio bilo koga. To je tako duhovit čovjek, tako normalan i prijatan, kao neko ko prodaje na pijaci krompir ili grožđe. Oni su imali više ubistava nego grupa Velje Nevolje, ali ovi Veljini su psihopate, brate, totalni. `Zemunci` su imali ta ubistva, ali znalo se kako oni ubijaju. `Španska kragna`- tri auta, jedan ispred, jedan iza, jedan sa strane. Znači, ti ideš u autu, daleko bilo, i hoće da te likvidiraju, prilaze tri auta, koje su oni zvali `borbena vozila`. Jedan ide ispred tebe i koči te, drugi ide iza tebe da ne možeš nazad, i treći te pretiče i tokom preticanja pucaju. Na taj način su izvršili 90 odsto ubistava. Ne znam od koga su prekopirali taj sistem, ali je dobar patent."

Da se vratimo na Identitet, zašta im je trebala ta novina?

"Ma, njima nije trebala ni za šta, nego je Acko Jovanović htio da je proda i stalno mi kukao: `Daj, ti znaš ove, one, i kurtu i murtu, nađi mi nekoga da prodam novinu`. Rekao sam Spasojeviću da Acko hoće da proda novinu, mada sam im rekao da im ja ne predlažem da je kupe, jer koji će im klinac. Onda je Legija rekao: `Ma, hajde, mogli bi da kupimo to i postavimo naše ljude`. Hteo je da postavi, danas pokojnog, Pecu Jeremića, on je bio dobar sa njim, za glavnog urednika Studija B, i da polako pravi `njihove medije`. Tako su odlučili da kupe i Identitet."

Jesu li uticali na uređivačku politiku novine?

"Ne. Nisu oni ni bili dugo vlasnici te novine. Oni su postali vlasnici u januaru 2002. godine, a u martu se već sve ovo izdešavalo sa Đinđićem, pa je sve to puklo. Njima je bilo bitno samo da ne pišemo ništa protiv Cece. Jednom su mi dali informaciju, kad su vjerovatno oni podmetnuli Čumetu neke puške, pa prijavili UBPOKU i ovi otišli tamo i našli te puške u Čumetovom dvorištu."

Čume se legalizovao, Dušan nije htio

Kad je počeo razlaz između Spasojevića i Čumeta?

"Koliko ja znam, kad je Bagzi pobjegao od Čumeta i prešao kod njih. Znaš zašto se desilo to? Zato što je Čume ušao u legalne tokove. Đinđić je nudio i njima da urade istu stvar. Tada se Legija žalio da Čume, koji osnovao firmu Difens roud i počeo da asfaltira, uzima sve pare, a ništa ne daje njima – a njima su kao trebale pare, čovječe, imali su para ne znam koliko… Onda smo mi stalno ubjeđivali Dušana – na primer ja, taj neki Slobo Italijan koji je trebao da bude zaštićeni svjedok protiv Makine grupe, ako se sjećaš, i još neki – da i on uđe u legalne tokove. J**te, radio si šta si radio, kad ti nudi čovjek, legalizuj posao. Imaš milion… Pa njegova kuća u Šilerovoj je samo vredjela 12 miliona maraka… Barem je on tako pričao. A sigurno je vrijedila. To su bile tri kuće ogromne, pod zemljom je bilo svašta, ne znam čega sve nije bilo. Legalizuj, čovječe, i radi normalno. A on je govorio: `Kako ću ja svoje drugove da ostavim na ulici, ja sam odrastao na ulici, ja sam sve stekao na ulici`. Ja kažem Kumu: `Daj, bre, nagovori ga, ti si normalan čovjek`. Vidiš sad ispalo da nije bio normalan. Kum mi kaže: `Katiću, ja ga stalno nagovaram al‘ on stalno kaže još ovo da odradimo i stalno to još ovo i nikad da se završi. Tako da je do tog sukoba došlo zbog toga. Zato što je Čume ušao u legalne tokove, počeo da sarađuje sa vlastima, a ovi nisu htjeli."

Pričalo se da su Spasojević i Kum doveli Sretka Kalinića, jednog od glavnih ubica zemunskog klana iz Medveđe gdje je bio drvosječa izbjegao iz Hrvatske i da su ga krili u Novom Sadu?

"Čuo sam tu priču, ali ne vjerujem da je to istina. Nikad ga nisam vidio tamo. Njega su krili negdje, u Subotici… Ili Novom Sadu. Nisam ni znao da taj čovjek postoji. On je bukvalno dolazio da izvrši posao. Sad je neku knjigu napisao, jesi li vidio? Pljuje neke ljude u njoj. Na primjer braću Simović. A Simoviću su za mene… Pogotovo ovaj dečko što ga Kalinić najviše pljuje. Stvarno je bio par ekselans lik."

Varao ženu sa Bibom Šekularac

Spasojević je, kažu, bio porodičan čovjek. Kakve su bile supruge tih kriminalaca?

"Spasojevićeva žena Tanja je bila super. On je držao do porodice. Ručao je svaki dan kući. Jednom mi je rekao: `Katiću, nemoj da me upoznaješ sa nekim sa kim sam bio jednom u životu ili da nešto sa njim radim, sa tobom sam pojeo pet kila soli i s tobom mogu da radim`. I stvarno, ja sam hiljadu puta ručao kod njega kući. To je porodica stvarno na svom mjestu. Njegova supruga je divna žena. Ona je inače iz Tuzle. Njeni otac i majka su dugo bili u Njemačkoj, i ona je bila tamo, mislim da su se ona i Dušan čak tamo i upoznali, pošto je on nešto igrao fudbal u Njemačkoj. I sad je ponekad vidim i sa ćerkom Dušanovom, koju sam trenirao tenis, se čujem. Stvarno porodica, nemam riječi. Ljudi na svom mjestu. Ali, istovremeno je bio i sa Bibom Šekularac… Da li je njegova žena znala čime se on bavio? Vjerovatno je znala, nemoguće da nije znala. Ali šta je mogla da uradi?"

Kako je Spasojević došao do Legije?

"Legija je oženio Šucinu ženu kad je Šuca ubijen. Ona je spojila Dušana i Legiju, pošto je znala Dušana od ranije. Njihov odnos je bio čudan. Legija je volio da popije i da šmrkne, a Dušan nikad nije pio, mislim da u životu nije popio kap alkohola. Pa ni Kum. Legija je volio poroke. Znaš onu priču zašto je Legija ofarbao kosu u šareno? On je bio u Legiji stranaca u Gani. Kad je počelo Svjetsko prvenstvo u fudbalu, ne znam gdje je bilo, valjda u Njemačkoj, Gana je igrala neriješeno sa Francuskom prvu utakmicu, bilo nula-nula. On sav srećan ofarba kosu u boje zastave Gane. To je bilo nešto narandžasto, zeleno, ne znam ni ja koje boje. To je prava priča, a ne ove neke budalaštine koje su neki objavljivali. Gdje su se našli njih dvojica? Našli su se oko para, naravno. Ljudi se uvijek nađu oko para. Dušan je počeo da kupuje stanove za pripadnike JSO-a, a oni su počeli da ga obezbjeđuju, imali su zvanične legitimacije… E, sad, ko će koga. Naravno da je Legija prešao na ovu stranu, gdje su pare i gde je kriminal."

Spasojević nikad ne bi ubio Đinđića, to je Legijina ideja

Ko je u tom njihovom odnosu bio moćniji?

"Vidi, vrlo je diskutabilno to pitanje. Ko je bio moćniji… Mislim da Spasojeviću nikad ne bi palo na pamet čak ni Čumeta da diže u vazduh, a kamoli da ubije Đinđića. Iskreno mislim da je sve to Legijino maslo. Nemam dokaz, ali kako ja analiziram i procjenjujem, mislim da je to bila Legijina ideja. I da se Čume digne u vazduh i ubije, kao i da se ubije Đinđić. Spasojević to nikad ne bi uradio…"

Legija je na sudu tvrdio kako je Đinđića upoznao preko Spasojevića, je l‘ to tačno?

"Možda, ali sve je to išlo preko Čumeta. Stalno ponavljam tu priču. Jedno sedam dana prije Petog oktobra idem autobusom na posao i baš sam bio kod MUP-a 29. novembar kad mi je zazvonio telefon. Zove me Dušan Spasojević. Pita me kako sam, šta radim, i kaže mi: `Vidiš kako je dobra ova naša opozicija?`. Znam da je uvijek bio dobar s aktuelnom vlašću, Miloševićem i generalima, ali kažem: `Da, super je opozicija`. Kaže on: `Ne, ne, ozbiljno ti pričam. Vidjećeš šta će biti za par dana. Dobra je opozicija, super je opozicija`. Znači, tad su oni već dogovorili sa Đinđićem da izdaju Miloševića."

Spasojević i njegova ekipa su pomogli da se desi Peti oktobar?

"Sto posto. Prvo, Legija je otkazao poslušnost Miloševiću i nije krenuo na narod. To je jedno. Drugo, znaš da su uzeli sve puške iz MUP-a u Majke Jevrosime i prebacili u Gradsku skupštinu koju je držala opozicija. Da ovi ne bi mogli eventualno da intervenišu. Tako da je tada jedino Pavković bio pod kontrolom, e, sad, ne znam koliko Miloševića, a koliko Koštunice. Tenkovi vojske su krenuli za Beograd, pa su stali kod Belog potoka..."

Da li možemo da kažemo da je Peti oktobar uspeo velikom zaslugom Spasojevićeve ekipe?

"Peti oktobar je uspeo zato što je Legija izdao Miloševića. To je jedan kroz jedan. A Spasojević je tu pripomogao koliko je mogao. Oni su meni rekli kasnije, kad su bili kao razočarani Đinđićem – kakve smo budale bili a moglo jeda bude 17 prema 1 za nas. U smislu 17 partija ujedinjene opozicije. Kao, mogli su svih 17 da likvidiraju, a ovi jednog njihovog."

Htjeli su ministarstvo policije

Čime su najviše bili razočarani kod smene vlasti, šta su očekivali da će dobiti – da li je Đinđić lično komunicirao sa Spasojevićem?

"Čeda Jovanović je bio čovjek za vezu, to je dokazano. Znam da su šestog ili sedmog oktobra imali neki ručak u Surčinu i da su tada svi bili tamo, i Spasojević i Legija i Đinđić sa cijelom ekipom..."

Može li da se priča pojednostavi i da kažemo da je Đinđić bio sklon Čumetu i njegovoj ekipi i da se na taj način zamerio Spasojeviću, pa je zbog toga ubijen?

"Jedini način na koji je Đinđić mogao da sruši tada Miloševića bio je da se poveže sa jakom kriminalnom grupom. Taj surčinsko-zemunski klan koji je vodio Čume, i koji je tada još uvijek bio jedinstven, pomogao mu je da sruši Milošević. Kasnije se oni dijele upravo zbog toga. Ne znam detalje, ali znam da su ovi govorili: `Kakva droga, kakav kriminal u Beogradu, mi da preuzmemo policiju počistili bi sve kriminalce za jedan dan`. To su pričali Legija i Dušan. Znači da su oni to vjerovatno očekivali od Đinđića. Da im da Ministarstvo policije. Nažalost, to ministarstvo je dobio Dušan Mihajlović, moj prijatelj."

Znači da je Legija očekivao da dobije visoku funkciju u službama?

"Vjerovatno je očekivao da bude ministar policije. Barem ja tako pretpostavljam, na osnovu priča kojih se sad sjećam. Oni su vjerovatno tražili od Đinđića ministarstvo policije, ali nisu dobili. Čume je ušao u legalne tokove, počeo je da uzima legalne pare…"

Zemunci htjeli da ubiju Šešelja

Jednom prilikom si spomenuo da si Šešelju spasio glavu kad su Spasojević i njegovi htjeli da ga likvidiraju?

"Šešelj je vrijeđao Legiju, ali nije znao da je Legija sa Spasojevićem. Bio sam tada u redakciji Blica kad me zvao Spasojević i rekao: `Evo, idemo za Novi Sad, ispred nas je Šešelj u kolima, sad ćemo da ga likvidiramo`. Ja kažem: `Daj, nemoj da zezaš, čovječe, nije on to zaslužio`. To je bilo pred neke izbore, pre 2000. Kaže mi: `Hajde pozovi ga sad telefonom i pitaj ga koje ga vozilo prati`. Pozovem Šešelja i on kaže: `Stvarno me prate, hoće li da me ubiju ovi tvoji?`. Ja kažem: `Hajde, nemoj da se plašiš, neće, sačuvaću ti glavu`."

Jesu li bili ozbiljni kad su to najavili?

"Otkud znam, čovječe, sa njima nema zezanja!"

Tijanić odbio neviđenu ponudu

Da li je Tijanić, koji je napisao tekst "Ako Đinđić preživi, Srbija neće", kod tebe u Identitetu, imao kontakte sa Spasojevićem ili Legijom?

"Sa zemunskim klanom nije, ali sa Legijom ne znam. Oni su bili oduševljeni kako on piše i preko mene su mu ponudili da piše kolumnu za Identitet. Ja sam ga pitao i on mi je rekao: `Nema tih para koje oni mogu da plate da bih ja pisao za njih`. Razgovarali smo u kafiću Tejlor u ulici Vuka Karadžića, sjećam se kao da je juče bilo. Čak mu je jedno pismo Legija poslao preko mene. Ja sam ga odneo Tijaniću, ne znam šta je pisalo unutra, isto u Tejlor. On je otvorio, pročitao, pocjepao, bacio u korpu i rekao mi: `Kaži ti njemu neka svako radi svoj posao`. To je bila poruka. Mislim da sam ovo sad prvi put rekao, nikad nikome ovo u životu nisam kazao. Sjećam se i da je Legija tražio da Tijanić dođe kod njega kad se predao. Zašto ga je zvao, pojma nemam."

Neposredno prije atentata na Đinđića, Čedomir Jovanović je nestao. Da li znaš nešto o tome?

"Čeda je bio u Italiji i poslednja poruka koja je stigla Đinđiću pre atentata bila je od njega. `Zemunci` su imali ideju da likvidiraju Čedu. Moguće je da ga Đinđić sklonio, misleći da je u opasnoti."

Od kada datira odnos Jovanovića i Spasojevića?

"Od Petog oktobra. Zemunski klan je bio veliki centar moći. Mislim da su u jednom trenutku bili moćniji od države, tako da su stalno nešto tražili od Đinđića, zahtevali, pregovarali, pa je tako Đinđić slao Čedu da bude veza između njih. Čeda je išao u Šilerovu u kolima sa zatamljenim staklima i ulazio direktno u dvorište, tako da niko nije znao za njegove posjete. Čak su i mene uvijek slali u taj njihov kafić Dolče vita, u okviru zgrade, dok je Čeda, za kog ja ne bi trebalo da znam, unutra. Mislim da smo se sreli par puta usput."

Bilo je ili on ili oni

Kad je pala odluka da se ubije Đinđić, da li imaš tih saznanja?

"Poslenji put sam ih vidio kad su digli u vazduh Difens roud. To je bilo nekih tri mjeseca prije atentata. To jutro sam ih vidio poslednji put – tu je bio Legija, Dušan, Kum… Ne znam ko još. Bio sam to jutro kod njih kad su digli Difens roud i rekao sam im: `Ovo je najveća glupost koju ste mogli da uradite. Svi znaju da to samo vi u državi možete da uradite i sad ste na**ali`. Onda je Legija rekao: `Ti Katiću ništa ne razumiješ, ovo je poslednja opomena Đinđiću. I on će to shvati ako je pametan`. I stvarno, na kraju je ispalo tako. Od tada oni nestaju. To je bio kraj decembra 2002. godine. Nema ih nigdje. U Šilerovoj nema nikoga. Opkoljava je žandarmerija. Posle Difens rouda. Oni ih traže i pitanje je kada će da ih pohapse. Ko će koga prvi. Ispalo je na Đinđićevu žalost…"

Sjećaš li se dana kad je ubijen Đinđić, gdje si bio, šta si radio?

"Sjećam se, imali smo kolegijum u Identitetu. Dan prije toga izašao je na naslovnoj strani tekst `Đinđić na meti slobodnog strijelca, haški Srbi naručili zločin`. To je Šešelj ostavio neki feljton `Laufer javlja`. Mi smo krenuli od kraja te njegove priče. Ovo je bio možda četvrti nastavak. Eto, tako je nastao taj tekst. Dan nakon toga Đinđić je ubijen. To je koincidencija koja se dešava jednom u milion godina! Posle se pričalo da je to bila najava atentata, ali da je bila najava, to bi bila najava da se zaštiti Đinđić i da ga sklone dan ranije, da ga sačuvaju. Trebalo je da dobijem Pulicerovu nagradu, da su ovi bili pametni iz MUP-a i BIA-e. Pa ozbiljno! Nije mi ni na kraj pameti bilo da će da ga ubiju."

Ubistvo u Meljaku je namješteno

Kad je počela Sablja, da li si imao bilo kakvih kontakata sa Spasojević ili Lukovićem?

"Ne. Mene su odmah priveli. Držali su me dan, možda dan i po, pa me pustili kad je bila Đinđićeva sahrana, a onda su me posle dva, tri dana ponovo priveli i bio sam još 85 dana u pritvoru. To mi je bilo prvi put u životu da budem u pritvoru i nadam se poslednji. Prvo sam bio šest, sedam sati u MUP 29. novembar, a nakon toga u CZ-u. Vodili su me na ispitivanja u UBPOK. Tražili su mi da im pričam sve što znam o Dušanu, o Legiji, o Šešelju… Uglavnom su bili korektni. Bilo je par budala inspektora u 29. novembra, prijetili su da će da mi savijaju kičmu na čekrk, da me tuku i to. Ovi u UBPOK su bili jako korektni – sok, razgovor, čak su dolazili i generali policije koji su me pitali da li mogu da prisustvuju ispitivanju."

Spasojevića i Lukovića si poslednji put vidio na naslovnoj strani mrtve. Kako si se osjećao tada?

"Nisam ih vidio tada, ali sam čuo u pritvoru da su ubijeni. Pazi, neverovatna stvar. Noć prije toga, prije nego što se pronijela vijest da su ubijeni, to nikad nije bilo u CZ-u – toliko je bilo sirena i rotirajućih svjetala da to nije normalno. Ja mislim da su oni stvarno bili pohapšeni i dovedeni u CZ noć prije toga, i da je stvarno montirano to njihovo ubistvo. Ubijeđen sam u to sto posto, pogotovo što sam po izlasku iz pritvora išao u Meljak. I to kako su oni opisali, prosto je nemoguće. Njih je odvezao neki Dušanov ujak do određenog mjesta i tu ih ostavio. Njega su uhapsili i čuo sam da su ga ubili od batina da bi priznao gdje su; toliko je bio polomljen da nije mogao da dođe na Dušanovu sahranu."

Nestali ranci s 10 miliona eura

Da li je moguće da oni nisu imali plan za bjekstvo?

"Ono što ja znam je da su sva trojica – Dušan, Kum i Bagzi, imali po ranac sa po pet miliona eura. Bagzi je te pare odneo u Grčku jer je rekao svom kumu, a ja sam to čuo od izvora bliskog Čumetu, kazao mu je: `Zamisli, imam 5 miliona u rancu, a ne mogu da izađem iz hotela, kao da imam pet miliona bezvrednih papira`. Gdje su deset miliona od ovih pobijenih, to još uvijek niko ne zna."