Doktor Filgud kaže da je već sa sedam godina odlučio da bude lekar i otkriva kako je tokom bombardovanja radio u niškoj hitnoj pomoći, a onda bio i na ratištu.
Sašu Plećevića svi znaju kao doktora Filguda, stručnjaka za zrav život, specijalistu za vežbanje i pravilnu ishranu, ali manje je poznato da je tri godine bio na stažu u hitnoj pomoći, a zatim četiri godine specijalizirao anesteziologiju na beogradskom VMA.
Njegova životna priča, od dečkića s periferije Požarevca iz radničke porodice do poznatog TV lica koje nam već više od dve decenije nudi savete kako da živimo zdravije, duže i kvalitetnije, puna je dramatičnih događaja koje je doktor s obrijanom glavom pretvorio u pozitivističku životnu filozofiju i tako se prozvao – Filgud (dobar osećaj).
Kako si odlučio da studiraš medicinu?
"Rođen sam u Požaravcu, u radničkoj porodici, otac mi je bio električar, majka domaćica, oboje su sada pokojni, a ja sam odlučio da studiram medicinu još u prvom razredu osnovne škole. Inače, moja mlađa sestra je takođe lekar. Odrasli smo u rasadniku, to je danas naselje Busija u Požarevcu, na kraju grada, pravi raj na zemlji. Mlekadžijka nam je donosila sveže mleko svako jutro; živela je dve kuće od nas i imala je svoje krave. Dakle, odrastao sam u prirordi, na svežem vazduhu i to ne bih menjao ni sa čim u životu. Bilo je kao u bajci. Igrali smo se po tom rasadniku od jutra do mraka. Voće nam je bilo na dohvat ruke. Penjali smo se po drveću...".
Znači, od malih nogu si bio u kontaktu sa zdravim životom?
"(smeh) Da, baš tako! Igra po čitav dan, totalna sloboda! Kad sam završio prvi razred osnovne škole, mojoj mami je dijagnostikovan karcinom grlića materice. Tada je počela njena borba sa ovom opakom bolešću. Bila je na silnim pregledima, zračenjima, analizama… Sestra i ja smo bili mali, ali smo provodili mnogo vremena sa njom u bolnici. Moja mama je preživela, nakon toga je živela još tridesetak godina, a ja sam već tada shvatio šta želim da budem kad porastem. Odlučio sam da postanem doktor. Hteo sam da pomažem ljudi i to je bio moj glavni razlog da upišem medicinu. Pre toga sam završio osnovnu školu u Požarevcu, potom srednju medicinsku školu i upisao Medicinski fakultet u Beogradu, stomatologiju, a istovremenu i hemiju i fizičku hemiju. Potom sam otišao da odslužim vojni rok u Banjaluci, a po povratku, pošto je i moja sestra upisala fakultet, a prihodi mog oca nisu bili preveliki, odlučili smo da je bolje da oboje studiramo u Nišu. Po završetku studija, počeo sam da radim u niškoj Hitnoj pomoći kao lekar. Tamo sam proveo tri godine."
Kakva su ti iskustva iz tog perioda?
"Posle medicinskog fakulteta koji traje šest godina imate još godinu dana staža. Ja sam staž proveo u Hitnoj pomoći. Prvi dan kad sam tu ušao rekao sam sebi: „E, ovo je to što ja želim“. Tu sam imao mog najvećeg učitelja medicine, danas pokojnog, doktora Nebojšu Baću Adamovića. On je bio specijalista urgentne medicine, koji mi je nesebično preneo njegovo znanje. Godinu dana koje sam proveo sa njim na poslu bila mi je najveća škola života!"
Šta je, za tebe, bilo najteže tokom rada u hitnoj službi?
"Bio sam mlad, imao sam 26 godina tada, želeo sam da učim i da se odmah vidi rezultat mog rada. A u medicini to praktično možeš jedino radeći u urgentnoj službi. Najteže mi je bilo 1999. godine za vreme bombardovanja Srbije, kada je Niš gađan kasetnim bombama. Ja sam išao sa kombijem hitne pomoći po ulicama i zbrinjavao ljude."
Kako u takvim slučajevima znate kojem prvo da priđete da mu ukažete pomoć, ko je ugroženiji od drugih?
"To se zove medicinska trijaža. Kod kasetnih bombi, kao i kod saobraćajnih nesreća, kad ima troje, četvoro ili više povređenih, a ti dođeš sam, samo sa vozačem (vozači su inače dosta edukovani i medicinski obrazovani ljudi jer prolaze određene kurseve da bi nam pomogli), moraš da izvršiš dobru trijažu da bi znao kome treba prvo da pomogneš. Gledaš da li neko diše ili ne, da li krvari akutno… Evo, sad moram da kaže nešto laički: kad dođeš u takvu situaciju, poslednjem prilaziš onome ko se najviše dere. Ne znači da njemu nije teško i da ne trpi užasne bolove, ali oni koji su mirni po pravilu su u daleko težem stanju i potrebno im je brže zbrinjavanje, jer su kod njih često u pitanju minute…".
Pored toga što kao lekar spašavaš živote neretko ih i gubiš. Kako se prevazilazi taj osećaj da nekome nisi uspeo da pomogneš uprkos svem trudu?
"Još na fakultetu, a kasnije i tokom specijalizacije shvatio sam da ako u toku dana spasim jedan jedini život, a da jedan ne oduzmem svojom greškom - isplatio sam svoje školovanje. Hvala bogu, bilo je mnogo onih koje sam spasio, a nijedan nisam svojom greškom ugrozio, tako da sam opravdao ulaganje u sebe."
Koliko je teško reći porodici i prijateljima da su izgubili dragu osobu?
"To je najteži deo mog posla. To sam radio kao doktor u hitnoj pomoći i kao doktor u šok sobi na VMA. To je najgori deo posla, ali… Moraš da im kažeš. Naravno, i to se uči tokom specijalizacije, na koji način se to saopštava. Takođe, jedna od teških stvari tokom mog rada u hitnoj pomoći bila je poseta deci koja su imala urgentna stanja. Za mene lično, rad sa takvom decom je bio najteži. To sam najteže lično preživljavao."
Tokom 1999. godine boravio si i na ratištu, na Kosovu. O tome nisi javno pričao. Zašto?
"O tome ne moramo da pričamo. Bio sam lični doktor generala Pavkovića na Kosovu, ali ne želim da pričam o tome. Prosto... Neću o tome."