Malo je poznato da su Amerikanci u Dejtonu željeli da riješe i problem oko Kosova.
Opšte je poznato da je rat u BiH prekinut u američkoj vojnoj bazi Rajt-Peterson kod Dejtona novembra 1995. godine, gde su lideri tri zaraćene strane Milošević, Tuđman i Izetbegović parafirali mirovni ugovor koji će biti potpisan nešto kasnije, u Parizu 14. decembra.
Međutim, malo se zna o tome šta se sve događalo u 21 dan iza kapije najveće vojne baze na svijetu.
Nebojša Vujović, diplomata i šef Misije SRJ u Vašingtonu 90-ih godina prošlog vijeka i jedan od članova jedanaestočlane srpske delegacije, u svojoj knjizi „Poslednji let iz Dejtona – pregovori iza zatvorenih vrata“ iz ugla svjedoka opisuje događaje i dešavanja tih dana u Dejtonu.
"Milošević je bio glavni pregovarač i lično sam ga doživio kao čovjeka koji je mogao da nosi teret. Možda je unutra imao nekih slabosti ali se nisu mogle vidjeti. Nekad bi u toku pregovora znao da me upita: „A kako će ovi tvoji prijatelji Amerikanci reagovati?“, što znači da je imao ono što se zove zadrška u mišljenju, ali je to uspješno skrivao. Hrvati su bili relaksirani, sve svoje su bili već završili i tamo su bili kao na izletu, ali je Franjo Tuđman bio vrlo kooperativan.
Kada smo otišli kod njega na kafu i kolače i sa predlogom da bar Srbi i Hrvati potpišu sporazum, on je odmah pristao. I da nije bilo tog zajedničkog Slobinog i Franjinog pritiska, muslimani ne bi prihvatili sporazum.
Ponašali su se kao razmažena djeca koja su mislila da su u Dejton došla po lizalicu, a ne na pregovore. Bili su ubijeđeni da je Amerika na njihovoj strani i da će im sve završiti. Amerika im je dosta toga završila, ali morali su i oni da budu kooperativni – objašnjava Vujović.
Taj momenat, Vujović u knjizi opisuje veoma simbolično, potezom državni sekretar Kristofera Vorena da od Miloševića traži brda oko Sarajeva, sa kojih su Srbi vršili ofanzivu na grad, za Bošnjake.
„U redu. Daću. Nek nas to košta pola do jedan procenat, ali neka to bude poslednja stvar koju od nas traže“, rekao je Milošević, a dok mu je Kristofer uzvratio da ne zna da li će to biti poslednji zahtijev muslimana, ali da je definitivno poslednji koji će on prenijeti u njihovo ime.
Međutim, bio je još jedan slučaj u kome Milošević nije popustio i to nas je koštalo bombardovanja i problema sa Kosovom. Naime, američko rukovodstvo je planiralo da se u Dejtonu riješi i ovaj problem pa su preko Nebojše Vujovića poslali Miloševiću nacrt sporazuma. On je predviđao široku autonomiju za Albance, izgradnju njihovih institucija koje su ranije napustili, smanjivanje centralizovanog uticaja Beograda, ali je to rješenje podrazumijevalo ostanak Kosova u okviru Srbije.
Milošević je, međutim, to odbio.
Prije toga, niko nije imao hrabrosti da mu odnese dokument koji je Vujović prvo donio ministru spoljnih poslova Milanu Milutinoviću na šta ga je ovaj pogledao i rekao: “Je l‘ ti hoćeš da mene Sloba ubije? Idi, sam ga odnesi i sretno ti bilo”. Taj događaj i predaju dokumenta Miloševiću, Vujović poprilično detaljno opisuje u knjizi:
“Milošević je pročitao dokument i ljutito ustao. Zatim je zgužvao papire i gađao me njima u glavu: ’Je l’ se oni to sa mnom zajebavaju? Pa šta oni misle, ko sam ja, kakvo Kosovo, to je unutrašnje pitanje Srbije, ne dolazi u obzir. Reci tim svojim vašingtonskim prijateljima da ne dolazi u obzir da se sa mnom zaj*****aju. Jer ako se budu zaj****ali, dobiće dobro zaje****nje!’”
Vujović je uzeo zgužvane papire i vratio ih američkom posredniku Barliju koji mu je rekao: “U redu, Nebojša, ja ću da informišem američku delegaciju... Samo mislim da je ovo možda propuštanje poslednje šanse da se situacija riješi na uravnotežen, balansiran, opšteprihvatljiv način i da će nevolja tek da dođe”.
Nažalost, bio je u pravu.
"Propustili smo veliku šansu. Tada se moglo izvući rješenje za Kosovo koje je zaista bilo po formuli „više od autonomije a manje od nezavisnosti“. Izgubili smo ozbiljnu priliku da se oslonimo na pragmatizam i nasljedstvo Kisindžerove (Henri Kisindžer, američki državni sekretar 70-ih godina prošlog vijeka, prim. nov.) političke doktrine, a ne da uletimo u makaze politike Bžežinskog (Zbignjev Bžežinski, politikolog i spoljnopolitički geostrateg, savjetnik dva američka predsjednika), koju je oslikavala rečenica „Povuci ih jako za m..a u pravcu u kojem želiš i slijediće te“. Dakle, primijeni silu kad moraš, jer bez sile nećeš postići rješenje. Mi smo, nažalost, izabrali ovo drugo. Kada sam razgovarao sa Kisindžerom poslednji put, u oktobru mjesecu 1998. godine, i pitao ga šta nam slijedi, rekao mi je: „Ispustili ste priliku u Dejtonu. Sad će vas udariti“. Tako je i bilo" - zaključio je Vujović.