Drago J., iako je rođen 1948, ponovo je počeo da postoji tek 2007. godine. Naime, sve do marta te godine Dragu je majka Veronika skrivala od sveta. Zaključan u sobi, sa rešetkama na prozoru, Drago je živeo više od pola veka.
Da apsurd bude veći, kuća strave bila je tek nekoliko stotina metara udaljena od belomanastirskog Centra za socijalni rad.
Drago J. je rođen daleke 1948. godine, a ponovo je počeo da postoji tek 2007. godine. Naime, sve do marta te godine Dragu je majka Veronika skrivala od sveta. Zaključan u sobi, sa rešetkama na prozoru, Drago je živeo više od pola veka. Da apsurd bude veći, kuća strave bila je tek nekoliko stotina metara udaljena od belomanastirskog Centra za socijalni rad, preneo je Večernji list.
Priča o Dragu, koji je život proveo u kućnom zatvoru, bez ikakvog kontakta s spoljnim svetom, pre 16 godina je potresla Baranju i čitavu Hrvatsku, preneo je Večernji list.
U kući, u Ulici Vladana Desnice, u Belom Manastiru, na broju 26, "nevidljivi čovek" proveo je 59 godina svog života.
Svi su zaboravili, ili pak nisu ni znali da Drago postoji.
Juče je Balkan obišla fotografija kuće u kojoj je provodio dane.
PRVE REČI ŽENE KOJA JE UDOMILA DRAGA NAKON 59 GODINA ZATOČENIŠTVA: Otkrila šta je radio kada je izašao na slobodu
Nikad nije upoznao druge ljude
Dragu nikada nije videla čak ni supruga njegovog brata, iako su prvih godina braka živeli na istom kućnom broju i delili dvorište.
Ukratko, gotovo šest decenija, nesrećni čovek zapravo nije postojao, jer za njega niko, osim par članova njegove porodice, nije znao. Nije se igrao s vršnjacima, nije slavio rođendane, nije išao u školu...
Drago nije izlazio iz kuće, uživao u toplini sunca, osetio vetar na licu, udisao svež vazduh. Bio je 24 sata, 7 dana u nedelji, zatvoren u četiri zida svoje male sobe.
Jedini prozor, na toj sobi tuge, gledao je na dvorište i bio je, poput zatvorskog, osiguran rešetkama, koje su bile postavljene na sve prozore kuće strave, izgrađene početkom prošlog veka.
Iz male sobe, koja je bila čitav Dragin svet, nije se moglo direktno izaći. Put, prema izlazu u dvorište, vodio je kroz kuhinju, u kojoj je spavala njegova majka. Vrata te sobe preko dana su uvek bila zaključana. Tek uvče bi bila privremeno otvorena.
Nije znao čemu služi kupatilo, komšije nisu znale da postoji
Majka Veronika ga je, naime, tek pod okriljem mraka, puštala u kuhinju. Slučajni prolaznici bi, u prostoriji u kojoj je gorelo svetlo, tada videli siluetu muškarca.
Kako je Drago završio?
Tek nakon što je 2007, tada 59-godišnji Drago, ponovo rođen, ovaj nesrećni čovek je ponovo počeo da postoji i za sistem. Posredstvom Centra za socijalni rad, smešten je u hraniteljsku porodicu, kod Valerije Morić, u Kneževim Vinogradima. Kod odabira hranitelja, jedan od osnovnih uslova bio je da nova porodica nesrećnog Draga zna mađarski, jedini jezik koji je ikada čuo i na kojem mu se majka obraćala. Hrvatski nije razumeo, a po rečima hraniteljke, nije mogao razumeti ni čitave rečenice, nego samo reči, poput dođi i sedi.
Tog dana kada je izašao iz zatočeništva Drago se drhtavom rukom pridržavao za zid, polako izašao iz kuće, nakratko zastao, a onda krenuo do odškrinutih dvorišnih vrata.
Nije se osvrtao, prošao je i kroz njih te, poprilično umoran, seo na klupu uz ulicu, između dve žene. U Ulici 8. marta u Kneževim Vinogradima kraj Belog Manastira nastao je muk. Svi su zastali, a niz lice su im krenule suze neverice i radosti.
Dragovu sliku možete videti klikom OVDE.
"Tek uči hodati. A prihvatio je do sada samo nas ukućane, dva muškarca koji su odnedavno s njim u sobi, psa i našu mačku. Još da imamo invalidska kolica", poželela je tada srećna Valerija.
Zašto je porodica bolesnog Dragu osudila na strogu kaznu kućnog zatvora, da li su ga se sramili ili su se pribojavali njegovog nepredvidivog ponašanja, tu su tajnu Dragini roditelji odneli sa sobom u grob.