UBIJAO KADA JE BIO RASPOLOŽEN! Monstrum zbog koga su bile PUSTE ULICE, tragovi pored tijela ledili KRV!

Serijski ubica koji je 2003. godine sijao strah na ulicama Madrida je pored tijela žrtava ostavljao misteriozne tragove.

Samo mjesec dana nakon ubistva Huana Karlosa, jednom paru u oblasti Tres Kantos u prestonici iznenada je prišao čovjek koji je potom pucao u lice jednom od njih, Santjagu Eduardu Salasu. Santjagova djevojka, Anahid, uspela je da pobegne nepovređena, jer je prijavila da se pištolj ubice vjerovatno pokvario i da je morao da pobjegne sa lica mjesta. Ali pre nego što je otišao, on je ispustio još jednu kartu, dvojku pehara odmah na mjestu zločina. Samo jedanaest dana kasnije, u istom mjesecu martu, jedan rumunski par u madridskom regionu Arganda del Re je ubijen, a dve karte, trojka pehara i četvorka pehara, su bile na licu mjesta.

Dok su mediji već počeli da obimno prate slučaj i pokušavaju da saznaju sve o misterioznom značaju karata, ova dva ubistva dovela su do apsolutne medijske pomame. Policijske vlasti su takođe bile pod pritiskom da što brže pronađu počinioca i počela je njihova istraga o jednom od najjezivijih serijskih ubistava u zemlji. Ljudi više nisu izlazili na ulice od straha, a ubica je ubijao i danju i noću i to nasumično - nije postojala ciljna grupa.

Policijski istražitelji su u to vreme pratili drugu stvar i nisu bili mnogo zabrinuti zbog ostavljenih karata na mestima zločina. Umesto toga, bili su fokusirani na oružje koje je korišćeno za izvršenje ubistava, a to je bila veoma posebna vrsta pištolja. Na osnovu rana u svakom od slučajeva, zaključeno je da je metak koji je pronađen u svakom zločinu kalibra 7,62 milimetara, što je samo po sebi veoma različito od uobičajene veličine 9 milimetara. Ovaj specifični metak je korišćen samo sa posebnim pištoljem zvanim Tokarev. Svi meci korišćeni u ubistvima bili su iz bivše Jugoslavije, a to se dobro uklapalo u činjenicu da su zemlje sa sovjetskim uticajem često držale Tokarev kao deo svog zvaničnog arsenala. Pitanje koje je sada zabrinjavalo policiju bilo je kako se ta osoba domogla stranog oružja koje je bilo ilegalno u Španiji, a oni su istražili stvar kako bi pronašli pištolj.

Istovremeno, policija je povezala ova tri ubistva sa još dva incidenta koja su se desila ranije, ali u kojima nije na mestu zločina bila nijedna karta za igranje. U januaru 2003. godine, mesec dana pre ubistva Huana Karlosa, 50-godišnji vratar po imenu Huan Francisko Ledesma ubijen je iz vatrenog oružja u sopstvenoj kući pred njegovim sinom. Metak koji je upotrebljen u ovom slučaju je takođe bio isti Tokarev metak kalibra 7,62 mm, što sugeriše da je isti pištolj koristio, sigurno isti počinilac, pošto je pištolj bio izuzetno redak i da ga je samo jedna osoba u Madridu vjerovatno imala. Zatim je, već sledećeg dana nakon ubistva Huana Karlosa, napadač ušao u bar po imenu Rohas u lokalitetu Alkala de Henares i ubio mladića i ženu. Meci korišćeni u ovom slučaju takođe su bili slični. Dakle, i ova dva ubistva su naizgled bila povezana sa istim serijskim ubicom, iako na mjestu zločina nisu pronađene karte za igranje.

Ko je bio Fičaje? Da li je on bio pravi počinilac?

Činjenica da je ubica koristio ruski pištolj brzo je povezana sa činjenicom da je španska vojska u poslednjih nekoliko godina bila u misijama u bivšim sovjetskim zemljama. Sugerisalo se da je počinilac morao biti pripadnik vojske, a vjerovalo se i da je morao biti pristalica španskih ultradesničara, koji su imali istaknuto mjesto u vojsci. Ovu teoriju je zapravo predložio novinar, jer su neke od žrtava bili imigranti u Španiji i strani državljani. Ova teorija je zatim odgovorila na pitanje i kako se ubica domogao pištolja Tokarev, a ubrzo je policija tražila od vojske evidenciju o vojnicima i zvaničnicima koji su se liječili od psihičkih problema.

Do tada je bilo dvoje preživelih koji su pobjegli od serijskog ubice - Anahid, u Tres Kantosu, kao i vlasnica Rohas bara, Tereza, koja je preživela čak i nakon što je upucana. Policija je dobila skice lica počinioca na osnovu iskaza obe žene, ali se dve skice u početku nisu poklapale. Kako bi produžila istragu, policija je sada zatražila pomoć Tereze kako bi identifikovala ubicu. Određeni broj muškaraca, koji su svi služili u španskoj vojsci i koji su takođe bili povezani sa ekstremno desničarskim uverenjima, pokupila je policija, a od Tereze ​​je zatraženo da identifikuje napadača iz reda.

Čovjek kojeg je, čini se, identifikovala, odmah je uhapšen, a poznat je pod imenom Fičaje. Muškarac je bio izbacivač iz kluba prije nego što je služio kao padobranac u Bosni, a takođe je poznato da je imao neonacistička uverenja. Međutim, kasnije se ispostavilo da Fičaje zapravo nije imao nikakve veze sa ubistvima, a muškarac je pušten iz policijskog pritvora. Jedan od istraživačkih novinara je kasnije otkrio da su hapšenje izvršile vlasti samo da bi uticale na izbore u Madridu koji je trebalo da se održe samo nedelju dana kasnije. Vlada je takođe očigledno bila pod prinudom i naredila je hapšenje svakog mogućeg osumnjičenog kako bi pokazala javnosti da preduzima aktivne korake protiv nasilnih zločina.

Kako je kartaški ubica Alfredo Galan uhvaćen?

Dok je policija nastavila da istražuje slučaj, u narednim danima nije bilo novog traga ili osumnjičenog, sve dok stvar nije dobila iznenađujući preokret u julu iste godine u regionu Puertolano u španskoj provinciji Siudad Real. Čovjek po imenu Alfredo Galan Sotiljo ušao je u lokalnu policijsku stanicu u Puertolanu i priznao da je on pravi kartaški ubica. Iako je policija bila prirodno iznenađena ovim i čak nije željela da veruje u tvrdnje čoveka, Galan je naveo detalje o zločinima koje je samo počinilac mogao da zna.Na primer, sve karte koje je ostavio ubica bile su obilježene određenim plavim markerom, ali policija nikada nije objavila taj detalj u medijima. Ipak, Galan je znao za ovo i rekao je policiji. Drugi primjer je da je Galan opisao mesto zločina u kući Huana Ledesme sa detaljima koje je do sada znala samo policija. 

Galan je bio pripadnik španske vojske koja je otišla u Bosnu u humanitarnu misiju negde prije 2003. godine i tu je nabavio pištolj Tokarev. Misija koju su vojnici obavljali bila je da se otarase oružja od opšte javnosti, a čovjek je za to vreme pronašao Tokarev. Kada je vojska napuštala zemlju i vraćala se u Španiju, Galan je sakrio pištolj u televizor i vratio ga u Madrid zajedno sa svojim prtljagom.

Vrlo brzo je i zvanično objavljeno da je Alfredo Galan zaista pravi serijski ubica i poslat je na suđenje. Međutim, Galan je u početku priznao zločine pod dejstvom alkohola, a zatim je porekao svoje izjave sledećeg jutra kada se probudio trezan u ćeliji policijske stanice. Ubrzo je negirao svaku umješanost u zločine pre nego što je malo promijenio svoju priču. Galan je sada tvrdio da je zaista vratio pištolj Tokarev u Španiju, ali da ga je potom prodao dvojici muškaraca, koje je opisao kao "skinhedse". Galan je tvrdio da su ubistva počinila ova dva muškarca. Njih dvojica su navodno pretili Galanu da mora da ode u policiju i da prizna zločine koje nije počinio, inače će ubiti njegovu sestru. Ali ni policijske vlasti ni sud nisu htjeli više da čuju o ovoj teoriji, i gotovo da nisu htjeli da po svaku cijenu puste Alfreda Galana na slobodu. Galan je imao istoriju problema sa mentalnim zdravljem, počevši od vremena kada je pratio vojsku do čišćenja izlivanja nafte Prestige. Kako su tada navodili spisi, on je jednom pokušao da ukrade automobil od starije žene i nakon toga je podvrgnut proceni mentalnog zdravlja. Galan je tada dobrovoljno otpušten iz službe i vratio se u Madrid, gdje je aktivno pratio lokalne i globalne vesti o politici. Neki od njegovih starih prijatelja iz vojske takođe su otkrili da se on zaista upleo u ekstremno desničarske ultra-Sur grupe u vojsci. Alfredo Galan je naizgled postao nasilan i nezainteresovan prema ljudima oko sebe. Izjavio je da je odlučio da ubija ljude samo zbog toga, a svoje žrtve je zaista nasumično birao, ubijajući koga je mogao kada je bio raspoložen da ubije. Bacanje karata na mjestu zločina, koje je postalo njegov potpisni znak, zapravo nije bilo ni dio njegovog plana, a on je to pokupio tek nakon medijske pomame. Prisustvo keca pehara na prvom mjestu zločina bila je puka slučajnost, ali način na koji su mediji teoretisali o tome natjerao je Galana da oseti da treba da nastavi sa tim.

Šta se konačno dogodilo Alfredu Galanu?

Nakon što je policijska istraga završena i sudski proces počeo, različiti stručnjaci za psihologiju su razgovarali sa Galanom i zaključili da je on zaista bio bez savjesti zbog svojih postupaka. Detalji kojima je opisao svoja ubistva činili su da je izgledalo kao da je potajno ponosan na svoje postupke. Poslednjeg dana suđenja sudija je dozvolio Galanu da kaže šta god želi, ali je on odbio da govori. Mnogima je to bilo indikativno da je on zaista kriv za ubistva i stoga nije imao šta da kaže u odbranu. Alfredo Galan Sotiljo je na kraju osuđen na 142 godine zatvora za sva ubistva koja je počinio i pokušao da ih počini, a sud mu je takođe otežao dobijanje bilo kakvih privilegija u zatvoru ili uslovni otpust. Dok je bio u zatvoru, Galan je 2015. godine napisao pismo policiji u kojem je želio da im pomogne da riješe slučaj ubistva Eve Blanko, šesnaestogodišnje djevojčice koja je silovana i ubijena još 1997. godine. Napomenuo je da bi policija trebalo da koristi medije da ga progoni, kao što je to ranije uradila sa samim Galanom. Godine 2016. Galan je takođe promenio ime i objavio roman iz zatvora, koji je pričao o gej tinejdžeru kojeg redovno maltretiraju u školi.

Netflik je na osnovu ovog slučaja napravio dokumentarac koji opisuje detaljno svaki zločin, a u njemu se pojavljuju i dvije žene koje su preživele serijskog ubicu.