Korišćeni su američki raketni bacači M142 HIMARS, te drugo teško i napredno naoružanje.
Ubrzani razvoj događaja ukazuje na to da Filipini ponovo izbijaju u prvi plan u regionalnim tenzijama između Kine i jugoistočne Azije. Takva situacija je iznova potakla američku pažnju i prisustvo na arhipelagu Filipina, usred eskalacije tenzija između Vašingtona i Pekinga. Godine 1992, američko vojno prisustvo na Filipinima značajno se smanjilo nakon što je istekao rok Sporazuma o vojnim bazama iz 1947. godine i nije bilo moguće postići dogovor o uslovima i zahtevima kako bi se on obnovio.
Današnja situacija je drugačija, pa je tako 4. aprila privedena kraju vežba “Slaknib”, koja je trajala oko 20 dana, uz učešće oko 3.000 američkih i filipinskih vojnika. Tokom vežbe su korišćeni američki raketni bacači M142 HIMARS, te drugo teško i napredno naoružanje, a obuka će biti ponovljena u trećem kvartalu ove godine.
Proširene vojne vežbe
Filipini, takođe, iščekuju početak zajedničkih vježbi “Balikatan” sa Sjedinjenim Američkim Državama tokom druge sedmice ovog meseca pa sve do njegovog kraja. Druga sezona će se produžiti sve do juna, uz učešće 12.000 američkih i 5.000 filipinskih vojnika, pored učešća 100 australijskih vojnika, što je najveći broj osoblja na vojnoj vežbi – pomorskog, vazdušnog i kopnenog – iz dve zemlje u poslednje četiri decenije.
Ove vežbe predstavljaju značajno ubrzanje u sprovođenju “Sporazuma o poboljšanju odbrambene saradnje” (EDCA) između Filipina i SAD-a, koji je u izjavi filipinskog Ministarstva spoljnih poslova prošlog utorka opisan kao potvrda posvećenosti Manile i Vašingtona njihovom decenijama starom savezu. U pitanju je sporazum potpisan 2014. godine kako bi se konsolidovao Sporazum o “snagama u poseti” potpisan 1998. godine.
Ovi sporazumi omogućavaju američkim snagama da koriste baze filipinske vojske za skladištenje opreme i izvođenje zajedničkih vežbi. U ponedjeljak je filipinska predsednička palata objavila dodatne lokacije raspoređene na filipinskim ostrvima, pored pet drugih lokacija za koje je američka vojska ranije dobila dozvolu za korišćenje. U saopštenju Ministarstva spoljnih poslova se navodi da su lokacije za vojnu saradnju SAD-a i Filipina deo “strategije filipinske vojske i njenog nastojanja da ojača svoje sposobnosti za zaštitu naroda i zemlje u cilju jačanja svojih nacionalnih interesa”.
Preciziranje ovih baza dolazi otprilike dva meseca nakon što je predsednik Ferdinand Markos pristao da poveć broj vojnih lokacija dostupnih za korišćenje američkoj vojsci. Prema zajedničkoj izjavi Ministarstva odbrane i filipinske vojske u sredu, američko prisustvo će poboljšati sposobnosti Filipina da zaštiti svoje nacionalne interese, te će doprinijeti jačanju kapaciteta kolektivne odbrane u regiji, brzom odgovoru na katastrofe, zaštiti prava i života ribara u vodama zemlje, pa sve do zaštite plovnih ruta u moru na zapadu Filipina, kao i u istočnim vodama arhipelaga.
Približavanje Tajvanu
Sve se ovo dešava u trenutku kada zemlje jugoistočne Azije prate kinesku ekspanziju u Južnom kineskom moru, a brojne od njih osporavaju suverenitet Pekinga nad njegovim ostrvima i vodama. Filipini se nalaze u geografski isturenijoj poziciji prema severu u odnosu na Savez država Jugoistočne Azije (ASEAN), a iza ne se nalaze Malezija, Indonezija i Vijetnam.
Zanimljivo je da je komandant filipinske vojske, general Romeo Bravner, nakon decenija bavljenja pitanjem unutrašnjih sukoba, sredinom prošlog meseca objavio da vojska njegove zemlje radi na tome da svoju pažnju preusmeri sa suočavanja sa izazovima unutrašnje bezbednosti, kao što su oružani pokreti i komunisti na jugu zemlje, na suočavanje sa regionalnim odbrambenim izazovima zbog rasta tenzija u Južnom kineskom moru. Dodao je da takva situacija zahteva promenu u načinu razmišljanja kako bi se pažnja preusmerila sa lokalnih bezbednosnih operacija na “teritorijalnu odbranu”.
Kina je, kroz saopštenje portparolke Ministarstva spoljnih poslova Mao Ning, upozorila prošlog utorka da SAD pojačava vojnu napetost i preti regionalnoj sigurnosti i stabilnosti svojim novim sporazumom s Filipinima, s obzirom na blizinu tih baza Južnom kineskom moru ili onome što Filipinci nazivaju Zapadnim Filipinskim morem. Pogotovo ako se uzme u obzir da je baza “Cagayan Santa Ana”, koja se nalazi u najsjevernijem delu Filipina, udaljena samo 400 kilometara od obale Tajvana.
Filipince sa Vašingtonom povezuje istorijski sporazum, koji je važniji od ostalih gore pomenutih, u slučaju da izbije bilo kakav sukob, a to je Sporazum o međusobnoj odbrani iz 1951. godine. Prema sporazumu, obe strane se obavezuju da brane svog saveznika u slučaju napada na njihove teritorije ili interese u regiji Tihog okeana na koji izlaze dve zemlje.
Centar za logističku podršku
U tom kontekstu, filipinski novinar Mai Mogato kaže: “Sjedinjene Američke Države ne ulaze u ratove bez prethodne pripreme. One smeštaju svoje zalihe, opremu i vojne snage u područje blizu tačke sukoba, pre nego što započnu napad na neprijateljske snage.” Mogato je istakao da lekcije naučene iz prethodnih ratova teraju Ameriku da dođe do više lokacija za raspoređivanje svojih snaga, opreme, rezervnih delova i zaliha u slučaju izbijanja sukoba u regiji između Indijskog i Tihog okeana. Procenjuje da bi, u slučaju da zavlada napetost, Filipinci trebali očekivati raspoređivanje dodatnih američkih snaga, vojne opreme i zaliha u narednim mesecima.
Prema onome što je objavljeno, sporazum se ne odnosi na trajni boravak velikog broja vojnika, što možda ne bi bilo dozvoljeno ustavom, kako kaže predsednik Markos. Reč je obuci i polutrajnom boravku američkih vojnika koji će se smenjivati u devet baza na filipinskim ostrvima. Ovo prisustvo, u smislu broja vojnika, opreme i brodova, biće manje nego što je to bio slučaj tokom Vijetnamskog rata, u smislu učestalih kretanja brodova Sedme flote SAD-a tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prema bazi Subic Bay, koju su sagradili Španci 1885, piše Al Džazira.
Amerikanci su koristili pomorsku bazu Subic Bay do 1992. godine, s izuzetkom perioda japanske okupacije Filipina (1942-1945). Ista stvar se odnosi i na vazdušnu bazu Klark na severozapadu zemlje, koja se nalazi na ostrvu Luzon, na oko 60 kilometara severozapadno od glavnog grada Manile. Izgradile su je Sjedinjene Američke Države 1903. godine i ostala je u upotrebi do 1991. godine, osim u godinama japanske vladavine.
Niko ne želi rat
Uprkos sve intenzivnijem gomilanju vojnih snaga, u zvaničnim saopštenjima se pokušava ukazati na to da niko ne želi rat, barem sa ekonomske i humanitarne tačke gledišta, u zemlji čija se populacija ove godine približava brojci od 115 miliona ljudi. To je potvrdio i predsednik Markos u svojim izjavama za medije.
“Moramo odgovoriti u skladu s promenom geopolitičke situacije oko nas, i to je jedan od načina koji možemo slediti. Mislim da je vrlo jasno da to ni na koji način nije vojni odgovor. Niko ne veruje da je to rešenje bilo kojeg od problema ili izazova s kojima se suočavamo, već to treba biti političko, diplomatsko rešenje. U našem je interesu da sačuvamo sigurnost pomorskih ruta koje prolaze kroz Južno kinesko more, jer to nije važno samo za nas, već i za sve zemlje sveta. Dakle, siguran prolaz je nešto što se nadamo da garantujemo. To su mali koraci koje preduzimamo i nisu usmereni protiv Kine. Moramo biti oprezni, a ne provokativni. Niko ne želi rat, a mi moramo pronaći rešenje za rešavanje neslaganja i oprečnih tvrdnji kroz politički proces, a ne vojnim putem", rekao je on.