Kolumnista MONDA Miloš Jovanović napisao je emotivan tekst o uspehu Srbije na Mundobasketu. Čitajte i uživajte.
Pre dvadeset i pet godina, Beograd, tada glavni grad „skraćene“ Jugoslavije, slavio je svetskoga prvaka u košarci. Bilo je to jedno zaista magično vreme, koje mnogi od nas – koji su ga doživeli – pamte kroz neku roze prizmu. Nije baš bilo savršeno vreme za život doduše, ali za košarku, ih...Dejan Bodiroga, Željko Rebrača, Saša Đorđević...te utakmice četvrtfinala, polufinala i finala pamtiću zauvek. Bili su to bogovi moje mladosti, a ja njihov verni poštovalac.
Kako odmiče ovaj Mundobasket u Manili, ja, međutim, počinjem da pravim neke sumanute paralele između to dvoje. I evo, sad ću vam izložiti šta i kako, pa mi vi recite jesam li lud ili tu ima nečega. Te 1998, reprezentacija nije mogla da računa na usluge dvojice izuzetnih igrača. Jedan je bio centar iz NBA, poznat po svojim dodavačkim talentima. Drugi je odavno bio slavljen kao ponajbolji evropski bek, i tek što je osvojio Evroligu sa svojim klubom. Okej.
Mediji su toj selekciji davali jako malo šansi da nešto uradi. Bile su jake i odlične pripreme, ali svejedno su momci otišli na turnir u pratnji „pet novinara i jedne TV ekipe“. Niko nije očekivao ništa, ali se unutar same selekcije očekivalo ponešto. Dobro. U grupnoj fazi smo pobedili Portoriko. U ukrštanju smo izgubili od Italije. A onda, u finalu, sačekala nas je ekipa koja je u polufinalu pobedila Amerikance. Sa dva razlike.
I dalje mislite da sam lud? Vidite, slučajnosti su slučajnosti, ne treba im davati previše na značaju. Setite se one viralne pošalice o tome kako Liverpul osvaja trofej prvaka Evrope u godini kad se princ Čarls ženi, i tome slično. Ja sam, samim time, sasvim svestan da je sve ovo samo splet srećnih okolnosti.
Ali, sa druge strane...ako me pitate da li vidim elemente Dejana Bodiroge i Saše Đorđevića u Bogdanu Bogdanoviću? Apsolutno vidim. Nakon loše partije protiv Italijana, i preuzete odgovornosti u obraćanju medijima, kapiten je vezao tri skoro pa perfektne utakmice, pokazavši svima o kakvom se igraču radi. Šutirao je kad treba, probijao kad treba, preuzimao loptu i odgovornost kad treba i vodio primerom kako su to ova dvojica radili pre njega.
A Nikola Milutinov? Jel’ vam malo liči na Rebraču? Naravno da je i to tačno. „Tipovao“ sam pred sam početak da ovo može biti njegov turnir. I Rebrača je tako par godina bio u senci jednog NBA velikana, pa je „procvetao“ kad je bilo najpotrebnije. Jonas Valančijunas, za koga smo već odavno ustanovili da nije tek bilo ko, mu u reketu nije mogao baš ništa. Slično su danas prošli i kanadski reprezentativci. Uvek ću se setiti reči hrvatskog internacionalca Roka Prkačina, koji je Rebraču opisao kao čoveka koji „primi loptu, zagradi se, poentira, i ti možeš samo da ga mrziš“. Pa, ima i tu sličnosti.
A Aleksa Avramović? Paralele sa Sašom Obradovićem sam već povukao pre neki dan. Aleksu sam u jedno pet javnih nastupa označio kao najboljeg šestog čoveka na turniru, i malo je reći da je prevazišao sva očekivanja. Nakon što je Rokasa Jokubaitisa bukvalno ceo meč četvtrfinala držao „u štenari“, kombo bek Partizana upropastio je kanadske NBA igrače na sličan način. Onako uzimati žive lopte? Jel’ to uopšte dozvoljeno ljudi?
Ali dosta sa paralelama iz moje mašte. Još jednom da kažemo, to je bilo onda, a ovo je sad...a sada, momci koje su svi otpisali u najavi su došli, pokazali čvrst stav – ekstremno čvrst, odigrali dve fantastične utakmice u eliminacijama, izborili olimpijsku vizu i minimum srebro.
I sada ih u finalu čekaju Nemci, izuzetna ekipa, raspucana, jaka, ma, dobili su Amerikance u eliminacionoj utakmici. Ne moramo dalje o njima, sve ste i sami videli – „Voćko“ Obst, braća Vagner, Denis Šreder, Maodo Lo...beton ekipa.
U nedelju ćemo videti drži li nas i dalje taj duh iz 1998. Ako izgubimo, treba dočekati ove momke. Dostojno su predstavljali našu zemlju. Ali ako pobedimo... Hajde da o tome ipak pričamo u nedelju. Glavu gore, ima još da se igra!