Srpski stručnjak Aleksandar Saša Janković u intervjuu za MONDO govorio je o svom odrastanju u svlačionici najslavnije generacije Crvene zvezde, kao i o svom odnosu sa klubom u kojem je prošao sve.
Pre skoro tačno 32 godine, 12. januara 1991. godine, Siniša Mihajlović debitovao je za Crvenu zvezdu u prijateljskoj utakmici protiv Beograda sa Karaburme. Svi su hteli da vide tog dana "noge od milion maraka" kako posle najskupljeg transfera u istoriji jugoslovenskog fudbala prvi put igraju za crveno-bele, a jedan od onih koji je imao najbolje mesto da to uživo posmatra bio je kasniji trener Crvene zvezde, Aleksandar Saša Janković.
Aktuelni "v.d" selektora reprezentacije Kine i dugogodišnji selektor tamošnje olimpijske selekcije bio je te sezone priključen prvom timu Zvezde kao đak završne godine njene omladinske škole i tog januarskog popodneva bio je na klupi zajedno sa igračima koji će godinama kasnije nositi Zvezdin dres, poput Zorana Jovičića, Predraga Đorđevića... U to vreme, njihovo je bilo da sa strane gledaju kako najveći tim u istoriji kluba započinje polusezonu u kojoj je postao prvak Evrope.
"Naravno da se sećam, došao je crvenom mazdom 323 F iz Novog Sada. Bile su to noge od milion maraka i od njegovog prvog dana sam bio u toj svlačionici. Veoma dobro pamtim tu utakmicu, njegov debi... Izuzetno me je potresla Mihajlovićeva smrt“, rekao je Janković u intervjuu za MONDO.
"I sam čin njegovog odlaska je jako bolan, za bilo kog čoveka. Siniša, sa karakterom koji je imao, da se susretne i sudari sa takvim zlom koje ga je zadesilo, da ta bolest udari u njegov karakter i da ta borba traje godinama... On je postao simbol neodustajanja i borbe, uz ogromnuu podršku i ljubav njegove porodice i svih ljudi okolo. Stvarno je ta vest obeležila posledni period, a fudbal se uvek u njegovom životu provlačio kroz sve. I u bolesti, to njegovo vođenje mečeva iz bolnice, dolasci iz bolničke postelje na klupu, na trening, iako vidno oslabljen... Miha je ratnik, borac i ostaju o njemu brojne poruke ljudi iz fudbala. Pričaće se i mnogo toga njegovog će ostati, biće i dalje prisutan u fudbalu, jer je borba bila simbol i putokaz i nešto što prevazilazi fudbal".
Janković je dve decenije kasnije sarađivao sa Mihajlovićem i u Fudbalskom savezu Srbije, jer je bio selektor mlade reprezentacije u periodu u kojem je Siniša bio šef struke „A“ tima. Upoznao ga je klinac, ispratio je njegovu veliku karijeru, a onda ga je sreo i kao trenera. Na pitanje šta je Siniša te zime doneo u Crvenu zvezdu što joj je pomoglo da "otvara nebo" protiv Bajerna i da postane prvak Evrope, Janković odgovara bez dugog razmišljanja: "Strahovit karakter i ratnički borbeni duh!“
"PROSINEČKI? NEMAČKA GLAVA!"
"To su stvari koje su ga krasile, kao i to da je uvek ostajao dosledan sebi, čak i u bolesti. Kada je u pitanju on kao fudbaler, treba jednu stvar napomenuti - on jeste bio takav da je mislio samo o svom fudbalu, a ne o protivniku, ali to kod nekih ode u potcenjivanje, nonšalantnost. Ali Mihajlović i ti igrači, da pomenemo Prosinečkog, bili su ekstremni profesionalci i radnici. Negde sam čitao kako se za Prosinečkog provlači da je pušio, da nije bio profesionalac... A, on je bio vrhunski profesionalac! Nemačka glava u našem timu. Sve to isto važi i za Mihajlovića. Njemu je bilo potrebno da zna o protivniku dovoljno da koncipira sve u glavi. I jako važno - Siniša je bio isti na utakmici naše lige protiv Slobode iz Tuzle kao na meču Kupa šampiona protiv Bajerna iz Minhena. To su poruke koje su prenosili mlađima i kada je život u pitanju. To je imao taj tim Te stvari se ne zaboravljaju, jer to kako je on mene obeležio, to obuhvata sve sfere života".
Mihajlović je došao u Zvezdu kao zvezda šampionskog tima Vojvodine i za godinu i po na "Marakani" ušao je u istoriju kluba i našeg fudbala. U revanšu polufinala Kupa šampiona protiv Bajerna dao je gol za večnost, kao veliki Zvezdaš deset godina kasnije nije hteo da igra protiv crveno-belih kao igrač Lacija, a ostala mu je neostvarena želja da postane trener kluba koji je odveo na krov Evrope i sveta.
"U tom periodu početkom devedesetih sam kao klinac upijao svakog dana od njih i imao sam privilegiju da svakodnevno pratim šampione. to kako se odnose prema treningu, prema poslu, prema saradnicima. Kako im izgleda dan utakmice i u tim situacijama shvatiš kako funkcionišu i to nosiš kroz život", rekao je Janković, koji je 1992. napustio Zvezdu i otišao da igra u Australiju, a karijeru profesionalnog fudbalera završio je sa 28 godina. Trenerskim poslom počeo je da se bavi 1999. u Zvezdi kraj Slavoljuba Muslina i crveno-bele je samostalno vodio u dva navrata, u sezoni 2007/08 i 2012/13.
"U ZVEZDI SAM I HOBLOVAO PARKET, MENJAO TARTAN STAZU"
Dok u Kini sedi na klupi "A" nacionalnog tima i već petu godinu pomaže razvoj tamošnjeg reprezentativnog i celokupnog fudbala, Janković prati Crvenu zvezdu i ne vidi mnogo dodirnih tačaka sa trenutkom u kojem je on poslednji put vodio ekipu crveno-belih, u sezoni 2012/13. Bio je to verovatno najteži period u klupskoj istoriji.
"Naravno, uvek pratim Zvezdu, koliko uspevam zbog vremenske razlike, ali sve za fudbal i košarku, te sportove uvek pratim. Što se tiče fudbala, mi kao Srbi uvek postavljamo ciljeve sve više i više, to te gura napred, ali poredeći sa periodom od pre 10 godina, da mi je neko rekao da će Zvezda igrati pet godina zaredom grupnu fazu evro-takmičenja, svi bismo to potpisali obema rukama. Sad dolazimo do toga da se grupna faza bez prolaska doživljava kao neuspeh. Zvezda je doživela kontinuitet igranja na najvišoj sceni, došlo se do toga da se šampionskom titulom dolazi do Lige šampiona i ulog je veliki. Uvek ćemo mi navijači zaviritivati u sve i imati neka manja nezadovlljstva, ali Zvezdinim i Partizanovim pobedama srpski fudbal je došao do onoga šo je do pre par godina bilo nezamislimivo. Ovo je bitan momenat za Zvezdu, mislim da da počinju pripreme za Ligu šampiona i sad su pripreme neka vrsta raskrsnice, trenutak jako osetljivog momenta, da se vidi kako će Zvezda napasti grupnu fazu Lige šampiona".
"SPAJIĆ BIO PRAVI U ZLO VREME"
U ekipu se vratio Uroš Spajić, defanzivac koga je Janković gurnuo u vatru u seniorskom derbiju na "Marakani", u kojem je Zvezda pobedila 3:2, a tada tinejdžer imao je zadatak da čuva Aleksandra Mitrovića, mlađeg, ali već dobro poznatog golgetera crno-belih. "Puno mi je srce to kad vidim. Bilo je dosta negativne energije oko tog derbija, lansirao sam ga u taj meč sa 19 godina, na poziciji koja je samo po sebi osetljiva i protiv protivnika koji je imao Mitrovića, već afirmisanog, iako godinu dana mlađeg. Nisam tu razmišljao i stavio sam Spajića kao Zvezdino dete, jer je odrastao na derbijima i znao sam da neće imati preterani respekt prema događaju".
"Uroš je npravio sjajnu internacionalnu karijeru, igrao u atraktivnim zemljama, u organizovanim klubovima i imao je priliku da igra protiv velikih igrača, da se proba da vidi gde je, došao je do statusa 'A' reprezentativca Srbije, a u pitanju je jako skroman momak, svestan da ga velki rad održava. Imao je nesreću sa povredama nekoliko puta, ali je odgovoran i savestan... Čim se oporavi i dođe do optimuma, mislim da će moći da doprinese. Drago mi je zbog njega, mislim da zaslužuje sve to. Bio je u Zvezdi u zlo vreme, u jako teškom periodu za fudbalere, kroz taj period je plivao na najprofesionalniji i najzvezdaškiji način, dao je sve od sebe čak i svojim transferom u Tuluz, koji je bio realizovan ranije nego što je trebalo da se desi ali i time je učestvovao u Zvezdinoj finansijskoj stabilizaciji. Tada je ostao uskraćen za neki trofej sa Crvenom zvezdom, nije osetio kako je to i raduje me što će sada imati priliku za to."
Spajić se vratio, a da li bi se Saša Janković vratio u Zvezdu?
"Ne razmišljam o tim stvarima, život me je naučio da ako jednim okom gledaš ka nečemu što nemaš, uvek će ti ostati pola nezadovoljstva i samo jedno oko ka onome što imaš, a to nije dovoljno. U misiji sam koja traje već petu godinu i u najvećem sam projektu u mom životu. Naišao sam na sredinu koja to razume i podržava. Osećam se dobro, Kina mi je došla u karijeri posle mojih 150 utakmica u Belgiji i u Evropi i taj moj put nikad nije bio jednostavan, ali uvek ide uzlaznom putanjom. Zahvalan sam na tome, postoji dosta mog rada, dosta odricanja i tu je i grupa ljudi koja to prati... Nemam pravo da maštarim, već moram da budem realan i prisutan u svakom trenutku, da se bavim onim što mi je posao, a sada je to Kina. Zadovoljan sam tamo, prva stvar koju čovek nauči je da ništa nije sigurno i da uvek sve može da se desi... U martu 2013. sam otišao na mučan način i mogu da kažem da je Crvena zvezda u tih 10 godina došla do toga da funkcioniše dobro, da igra Ligu šampiona, Ligu Evrope, da igra dobro, finansijski se stabilizovala. Ide joj dobro. Ja sam imao četiri godine u Belgiji, potom pet godina u Kini i od rastanka sa Zvezdom potpisao sam pet ugovora u Belgiji i dva u Kini i svaki moj ugovor bio je bolji od prethodnog, pa se sa te strane borim da krčim sebi put. Lepo je Zvezdi bez mene, i meni je OK i moj odnos prema klubu nikad neće biti definisan radnim mestom i pozicijom. Bio sam tamo sve, skupljač lopti, petlić, čistio sam sneg i hoblovao sam parket za odbojkaše, menjali smo tartan stazu za atletičare i nema stvari koje nisam radio. Taj odnos nije definisan funkcijom".