Naš kolumnista je gledao filmove koji su "počistili" dodelu Oskara, evo njegovih utisaka!
Nije tajna da sam u mrtvoj trci za najbolji film između najbeljeg i najcrnjeg američkog filma, navijao za ''Arrival''. Po običaju sam promašio, ali ne mogu da kažem da sam bio nezadovoljan, jer su oba filma čiji su akteri bili na podijumu ne bi li primili glavnog Oskara bila izvrsna. I ''La La'' i ''Mesečina''. Gledajući sa strane, neverovatno je da jedan perfektno izveden klasičan holivudski žanr na ovakvoj manifestaciji izgubi od sumorne festivalske drame, ali svet danas je više Mesečina nego što je La La, pa izbor Akademije i ne bi trebalo da čudi.
Šteta je što i ''La La Land'' nije prikazan na FEST-u. Fenomenalno bi legao u nekoj od udarnih festivalskih projekcija i upotpunio bi ponovo malo haotičnu, ali ipak pristojnu selekciju. Američki mjuzikl je upravo tokom FEST-a bio na redovnom bioskopskom repertoaru, pa time odluka selektora da ovaj film ne uvrsti u program festivala (skoro sam siguran da je takav dogovor mogao da se postigne sa distributerom filma) predstavlja ozbiljan faul. Ili još bolje promašen penal.
Svejedno, gledaoci su mogli da naprave sopstvenu selekciju i da u nekoliko dana odgledaju i jednu i drugu stranu svetske kinematografije. A ako su ušli u formu i stekli kondiciju za gledanje filmova u bioskopima, dobra vest je da na repertoaru ima pregršt filmova vrednih pažnje.
LA LA LAND (La La Land)
Ovde nema mnogo mudrovanja: ’’La La Land’’ je jedan od najboljih filmova iz ovog u Evropi ne mnogo cenjenog i negovanog filmskog žanra, mjuzikla. Ikada, ako mene pitate. U njemu sve funkcioniše besprekorno – produkcijski nivo je apsolutno vrhunski (što je dosta važno kod ovakvih filmova) pa tako raskoš koja inače odlikuje ovakve filmove dolazi do punog izražaja, naročito u bioskopkim uslovima. Dakle scenografija, koreografija, kostimi, pesme – sve je to onako kako bi i trebalo da bude. Priča je jednostavna, ljubavna, inspirativna, romansa i humor se smenjuju. Retro, u najboljem smislu te reči.
Ali dve stvari izdvajaju ovaj film i postavljaju ga na specijalno mesto. Dvoje senzacionalnih glumaca (Rajan Gosling i Ema Stoun) učestvuju u ovoj priči i oboje su fenomenalni, ali Ema Stoun naročito. Za samo sedam godina glumačke karijere ona je već osvjila sve, i Oskara i Globus i Baftu i ko zna šta još i to nije nimalo slučajno. Vi sad možete da se prisetite svih njenih uloga, ja ću samo da dodam da je u ’’La La Land’’ ulozi ponovo spektakularna i ako onaj izlizani termin o neskidanju pogleda sa platna kadgod je ona u kadru može da se izgovori glasno, onda je ovo pravi trenutak za to.
A faktor broj dva čini ona završna montažna sekvenca u kojoj na neki način Damijen Šazel premotava film na jedan poseban način. Ne bih da spojlujem ovaj predivan holivudski trenutak, ali ovo je onaj segment koji filmu daje specijalnu dimenziju i smisao. Mnogi fanovi filma ’’Whiplash’’ su možda i strahovali od Šazelovog skretanja sa džeza ka la la svetu, ali mesta panici nema. Ovaj tip će tek praviti velike filmove.
MESEČINA (Moonlight)
Stvarno nemam apsolutno ništa loše da kažem o filmu ’’Mesečina’’, ali gledanje ovog filma uopšte nije jednostavno i lagodno iskustvo. Na stranu to što se radi o prvom filmu u dugoj istoriji Oskara koji osvaja najvažniji trofej baveći se LGBT temom, kao i da je ovo prvi film sa kompletno afro-američkim kastingom koji osvaja ovu nagradu, ovde se pre svega radi o strašnoj ljudskoj sudbini.
Svi opisi koji uvek nekako dobro idu uz ovakva dela pristaju i ’’Mesečini’’ – seksualnost, identitet, muškost, porodica, teme su kojima se bavi i Dženkinsov film, ali ovaj talentovani reditelj ide i dalje, pa tako i najmračniji momenti imaju poetsko utemeljenje. Frustracija i bes glavnog junaka tako postaju najintimniji momenat priče koja, nemojte da imate nijednu dilemu oko toga, slama i najtvrđa srca.
Za moj ukus, ’’Mesečina’’ previše toga zasniva na situaciji koja je zaista ultimativni stereotip – glavni junak je siromašni gej crnac koji odrasta bez oca, ali uz majku koja je crack whore.
U školi je medij za maltretiranje, sve do jednog trenutka koji ’’pravi razliku’’. Film se sastoji iz tri dela koji prate različite uzraste glavnog junaka, ali tek je treći deo taj u kojem će se složiti sve kockice i koji će iskrenog gledaoca dovesti do suza, očaja ili sličnog devastirajućeg raspoloženja.
I to su ti elementi koji ’’Mesečinu’’ čine velikim filmom koji zaslužuje sve nagrade, i one očekivane, festivalske, ali i one estradne, kao što je Oskar. Samo još jedan film koji sam gledao u ovom paketu oskarovsko-festovskih filmova poseduje ovako sirovu emociju, evo par reči i o njemu.
TRGOVAČKI PUTNIK (Forushande)
Autorski i umetnički film nemaju veće ime od Asgara Farhadija, ako mene pitate. U pitanju je iranski reditelj koji konstantno, već godinama pravi filmove koji variraju od fenomenalnih do remek-dela. Ovaj poslednji spada u ovu prvu grupu (’’Separation’’ je ipak nedodirljiv), ali i to mu je, makar u mom svetu, dovoljno da ga proglasim najboljim filmom ovogodišnjeg FEST-a.
’’Forushande’’ ima dosta sličnosti sa genijalnim ’’Separation’’, koji je takođe dobio Oskara za najbolji strani film. I u novom filmu Farhadi nas uvodi u porodicu koja igrom slučaja, nakon iznenadnog događaja, biva ozbiljno uzdrmana, ali za razliku od situacije u tom filmu kada protagonisti pokušavaju da svoje probleme reše kroz sistem, glavni junaci filma ’’Trgovački putnik’’ i ne pokušavaju da incident koji im se dogodi prijave policiji.
U današnjem Teheranu, Emad i Rana oboje rade u amaterskom pozorištu i igraju glavne uloge u ’’Smrti trgovačkog putnika’’ Artura Milera. Njihov harmonični život biva uzdrman kada usled građevinskih problema moraju da se privremeno isele iz svog stana i odu u nepoznat kraj i stan u kojem su nekada boravili sumnjivi stanari. Ubrzo, Rana je napadnuta i povređena u sopstvenom kupatilu i tek tu u stvari počinje prava drama.
Koja će kulminirati završnicom u kojoj prisustvujemo eksploziji emocija i teško rešivih situacija. Moćni pripovedač kakav je Farhadi (baš kao što je to bio i Artur Miler) na neizdrživo napet način uspeva da film dovede do trenutka koji će neki prepoznati kao katarzu, neki i kao antiklimaks, do kraja koji je u isto vreme i emotivan, ali i zbunjujući, sve u svemu do trenutka za razmišljanje, zabrinutost, strah. Svašta nam Farhadi natovari na leđa ovim moćnim filmom.
Gotovo je sa FEST-om za ovu godinu. Uf. I neka je.
A sad, Logan.
