Posle niza muških glumaca, kolumnista MONDA Mladen Nikolić nas podseća na još jednu damu koja je svima uvek bila simpatična i draga. A i ona je odavala utisak "super tetke, koja je malo luckasta".
"Glumica sam od kad znam za sebe. Jedan reditelj mi je jednom prilikom rekao, ne brini, bićeš glumica - dovoljno si luda da ne možeš da budeš ništa drugo!".
Darinka Dara Čalenić rođena je leta 1934. u Novom Sadu. Detinjstvo je provela na Salajki, tadašnjem predgrađu glavnog grada Vojvodine. Još kao devojčica bila je neukrotiva i odvažna. I pomalo punačka. Već tada pokazivala je želju da se bavi glumom; tokom nemačke okupacije, meštani Salajke znali su da tajno organizuju kućna okupljanja na kojima bi se igrale mini predstave. Njihova namera bila je da se srpski jezik (u to vreme prognan iz školske nastave kojom su upravljali mađarski okupatori) očuva, neguje. Zato su najvažniji deo priče o "kućnom teatru" bila deca, među njima i mala Darinka.
Kasnije je, kao tinejdžerka, uspela da se upiše u tamošnju glumačku školu. Međutim, profesori nisu imali previše razumevanja za njene nestašluke, disciplina joj, kako sama kaže, nije bila jača strana. Napustila je studije glume ali ostala čvrsto rešena da postane glumica. Prvi Darin angažman uskoro se dogodio u lokalnom pozorištu u Somboru.
Nije dugo ostala na severu Bačke, naprotiv. Njen nemirni duh u Somboru su protumačili kao manjak talenta, a višak svojeglavosti. Nije joj bilo važno, provincijska pozorišta u kojima je Čalenićeva narednih godina nastupala smenjivala su se kao na traci - Kraljevo, Užice... Neretko je sa svojim kolegama pešačila do udaljenih sela u kojima bi izvodili svoje predstave pod svetlošću petrolejki, na improvizovanim scenama. Puni ljubavi i entuzijazma.
Kako to danas nestvarno zvuči...
Darina "provincijska" karijera, nalik na srednjevekovne putujuće glumce, potrajala je nepunu deceniju, glumeći po Srbiji ispekla je zanat, a onda rešila da se priključi ansamblu Narodnog pozorišta u Beogradu. Nije marila što nema formalno glumačko obrazovanje, kao što joj nije smetalo ni da bude samo statista u predstavama nacionalnog teatra. Ipak, i puko statiranje bilo je dovoljno da šarmantna Vojvođanka bude primećena, da se za nju zainteresuju filmski reditelji.
Dara Čalenić debitovala je ispred filmskih kamera u svojoj 24. igrajući služavku Žužu u komediji "Pop Ćira i pop Spira" (1957) u režiji legendarne Soje Jovanović. Svojom vrcavošću, žustrim temperamentom i zaraznim osmehom dodatno je obojila veoma uspešnu adaptaciju književnog predloška Stevana Sremca, inače prvi srpski dugometražni film snimljen u kolor tehnici. "Pop Ćira i pop Spira" nagrađen je tog leta Velikom zlatnom arenom za najbolji film godine, a ništa slabije nije prošao ni kod publike, puneći bioskopske sale širom zemlje.
Nešto kasnije, Dara je dobila i svoju prvu veću rolu na filmu - u ostvarenju Radoša Novakovića "Vetar je stao pred zoru" (1959). Za glumačko umeće prikazano u ovoj melodrami koja se odigrava u vreme nemačke okupacije, Čalenićeva je dobila Zlatnu arenu za najbolju sporednu žensku ulogu. Neodoljivoj Novosađanki to je bio najbolji dokaz da je na pravom putu, priznanja, pohvale i naklonost publike su ono što priželjkuje svaki mladi umetnik.
Za uspešan početak Darine filmske karijere jedan od najzaslužnijih svakako je - Branislav Nušić. Naime, 1958. godine veteran Žorž Skrigin snimio je "Gospođu ministarku", urnebesnu ekranizaciju istoimenog Nušićevog komada, sa Maricom Popović, Jovanom Gecom i Severinom Bijelićem u vodećim ulogama. Dara je dobila malu ali slatku ulogu Anke.
Nekoliko godina kasnije, Čalenićeva je blistala kao spremačica Juliška u famoznom filmu Soje Jovanović "Put oko sveta" (1964, sa Čkaljom u glavnoj ulozi), još jednoj hit komediji snimljenoj po komadu Branislava Nušića. Dogodovštine Jagodinca Jovanče Micića ostale su jedna od najpopularnijih jugoslovenskih komedija 20. veka, a Dara Čalenić postala je poznata najširoj publici zahvaljujući sjajnoj interpretaciji razigrane luckaste pratilje svetskog putnika iz Jagodine.
"PUT OKO SVETA" - INSERT
Sa svojih 30 godina, Čalenićeva je u ovom filmu delovala puno mlađe, skoro kao tinejdžerka. Njene jedre jagodice, vragolast pogled i raskošan osmeh širili su oko sebe autentičnu vedrinu i mladalačku, neukrotivu razigranost. Dara je jednostavno blistala. Ista ekipa (Soja Jovanović, Čkalja i Dara) ponovo se okupila pet godina kasnije, na snimanju još jedne Nušićeve komedije. Reč je o filmu "Silom otac", a ovom prilikom Čalenićeva je ponovo ušla u kostim mađarice Juliške koju je tako živopisno tumačila u "Putu oko sveta".
U međuvremenu, pojavila se u dva odlična filma, oba iz 1967. godine. Prvi je ostvarenje Žike Mitrovića "Nož", za ono vreme moderno koncipiran žanrovski film rađen po ugledu na francuske krimiće, sa Batom Živojinovićem i Radetom Markovićem, a drugi naslov je antologijsko delo Žike Pavlovića "Kad budem mrtav i beo".
U "Nožu" je Dara dobila atipičnu rolu glavnog negativca, ženu za koju se ispostavi da je ubica. U Pavlovićevoj drami Dara uverljivo tumači ulogu provincijalke Mice, usamljene službenice u poštanskom vagonu, jedne od nekolicine žena koje će Džimi Barka upoznati tokom svog besciljnog tumaranja po srpskoj provinciji.
Početkom sedamdesetih, Čalenićeva se preselila u SAD, tačnije u Boston. Razlog za to bila je akademska karijera njenog supruga. Vladan Petrić doktorirao je na Harvardu i do danas je jedini Evropljanin koji je poneo titulu doktora filmskih nauka stečenu u Americi.
Puna entuzijazma, svake godine je izvesno vreme provodila u Beogradu prihvatajući da glumi u filmovima i TV serijama, baš kao što je činila godinama ranije igrajući predstave po zabačenim selima. Međutim, glavne uloge su je redovno mimoilazile. Dara nije marila za to, nju jednostavno nije bilo moguće obeshrabriti, još manje učiniti malodušnom i mrzovoljnom.
Pojavila se kao Živka u "Kamiondžijama" (1973), u isto vreme glumila je i u humorističkoj seriji "Majstori". U Sarajevu je snimala istorijsku dramu "Ljubav i bijes" (sa Merimom Isaković u glavnoj ulozi), a publici se verovatno najviše dopala kao luckasta Dragančetova tetka u Paskaljevićevoj komediji "Čuvar plaže u zimskom periodu" (1976).
"ČUVAR PLAŽE U ZIMSKOM PERIODU" - INSERT
A onda se Dari dogodila uloga po kojoj je svi prepoznaju, sa kojom je postala deo kolektivnog sećanja. Bila je sjajna kao večito zabrinuta Bobina majka Dara Pavlović, supruga legendarnog Her Žike u prva tri filma iz serijala "Lude godine". U tandemu sa nenadmašnim Gidrom snašla se na najbolji način, bili su autentični i komični u isti mah i publika je to prepoznala.
"Sine Bobo... Ljubi ga majka!", replika koja se Dari "zakačila“ već u prvom filmu iz serijala, a onda je pratila i u nastavcima, da bi postala nezaobilazna asocijacija na ovu glumicu, i još više, na priču o Mariji i Bobi. Milioni gledalaca smejali su se Gidrinom Her Žiki i njegovim nebrojenim gegovima, lapsusima ali najpoznatija rečenica iz "Ludih godina", eto, nije njegova već - Darina.
"LJUBI LJUBI, AL GLAVU NE GUBI" - INSERT
Pomenuću ovde i njenu nezaboravnu rolu Afronzine, dobrostojeće sredovečne zubarke iz Nemačke, u hit seriji "Vrućvetar" iz 1980. To je ona gospođa čijim se "mercedesom" Bora Todorović šepurio u rodnom Vlasotincu, njegova ljubavnica. Ustvari, on je bio njen ljubavnik, dok ga nije provalila, bolje reći, dok nije primetila rupu na kauču nastalu njegovom zaslugom.
Scena za ručkom (za koji se ispostavlja da je oproštajni) i dijalog Afronzine i Boba pun duhovitih prozivki i lucidnih "bockanja" jedna je od scena koje u punom svetlu otkrivaju nesumnjivi talenat kako dvoje sjajnih glumaca, tako i scenariste Pavića. Iako je autor nebrojenih TV drama, filmova i popularnih serija, mislim da je Siniša Pavić "Vrućim vetrom“" dobacio najdalje u svom dramaturškom opusu.
Sa Goranom Paskaljevićem je, posle uspešne saradnje u „Čuvaru plaže“, Dara još jednom snimala - u pitanju je romantična komedija (u onom najboljem značenju reči) "Varljivo leto 68" (1984. godine), samo jedan iz čitave plejade YU filmova snimljenih u prvoj polovini osamdesetih koji su postali kinematografski evergrin. Navešću samo neke - "Ko to tamo peva", "Majstori, majstori", "Sjećaš li se, Doli Bel", "Maratonci", "Banović Strahinja", "Otac na službenom putu", "Balkanski špijun"...
Kakva niska bisera, što bi rekao Džoni Štulić.
Iz današnje, sumorne perspektive, realizovati ovakav niz izvanrednih ostvarenja u rasponu od samo pet godina deluje nadrealno, zar ne? A dobro se sećam kako su baš tih godina naši filmski radnici bili nezadovoljni ukupnim stanjem u domaćoj kinematografiji, govoreći kako je filmska produkcija u krizi, kako materijalnoj, tako i stvaralačkoj...
U "Varljivom letu" Dara je sjajna u mini ulozi šarmantne sredovečne šefice ženskog orkestra koji je stigao iz Čehoslovačke, neposredno pred ulazak ruskih tenkova u Prag. Petar (Slavko Štimac) će se, posle urnebesnih peripetija sa bibliotekarkom i Jagodinkom Simonović, najzad (ne)srećno zaljubiti u najslađu članicu orkestra (Sanja Vejnović, sećamo je se iz "Banović Strahinje"), a za to vreme, njegov deda istog imena (neponovljivi Mija Aleksić) zaplesaće sa Darom uz zvuke bečkog valcera... Romantika kakve na filmu jednostavno više nema. O realnom životu da ne govorimo.
A u tom realnom životu Dara ipak nije mogla do pozne starosti da se bavi glumom "na daljinu", da svake godine prevaljuje hiljade kilometara „preko bare“ i ostaje na snimanjima više meseci. Svoju poslednju ulogu na filmu odigrala je u komediji Slobodana Šijana "Tajna manastirske rakije", bilo je to 1988.
Bavila se i slikanjem, onako, za svoju dušu. Dogodila se i jedna njena izložba, tamo, sa druge strane Atlantika. Ispunjavalo je i bavljenje sportom, kasnije se okrenula jogi. U Americi je imala priliku da upozna takve veličine kao što su Orson Vels, Ingmar Bergman, Lorin Bekol, Liv Ulman.
Uprkos tome što je sada već zakoračila u devetu deceniju života, Dara Čalenić je vitalna i uvek dobro raspoložena, rečju, baš onakva kakvu je pamtimo iz uloga koje nam je podarila. I dalje redovno dolazi da poseti svoj Beograd i u njemu prijatelje, a njen brak sa prof. Petrićem traje više od 50 godina!
Snimila je dvadesetak filmova, igrala u više TV serija i drama. Harizmatična i iznad svega vedra, puna optimizma i volje za stvaranjem, Dara Čalenić svojom pojavom, svojom igrom na sceni plenila je pažnju publike, i filmske i, nekada davno, pozorišne.
Bez glavnih uloga, bez fame i skandala, bez gužve i pompe. Važni su bili talenat, želja i ljubav. Ostalo je taština.
