Pozdraviti nekoga, potapšati ga po ramenu, poljubiti, zagrliti ili pokazati neki drugi gest prema bližnjem ili neprijatelju već samo po sebi nešto kazuje. Ali, otud svi ti znakovi tela i ko ih je prvi primenio?
Poljubac
Nežni dodir usnama vodi poreklo još iz praistorije, ali ne kao izraz osećanja ili erotike, onako kako ga danas doživljavamo.
Naime, većina naučnika saglasna je da je u pradavna vremena, majka, sledeći primer mnogih životinja koje su je okruživale, hranila svoje dete zalogajima koje je stiskala među usnama, posebno u doba kad se beba odvikava od dojenja.
Tek mnogo kasnije ovaj gest dobio je i seksualni i osećajni naboj, piše "Politikin Zabavnik".
Mahanje rukom
Još u antička i rimska vremena ljudi su jedni druge pozdravljali mahanjem rukom. Pokazivanje uzdignutog, otvorenog dlana bilo je znak da je čovek nenaoružan, dakle, da ima dobre namere i da nije opasan.
Pozdrav rukom znači i dobrodošlicu, a i latinski glagol pozdraviti - salutare - značio je poželeti nekome dobro zdravlje.
Pljeskanje
Grci koji su živeli u starom veku imali su običaj da lupkaju prstima desne ruke po dlanu leve da bi pratili ritam muzike. Običaj su prihvatili i stari Rimljani, među kojima je pljeskanje dlanovima postalo izraz oduševljenja ili poštovanja prema javno iskazanim veštinama umetnika ili političara.
Car Aurelije (215 - 275) nije podnosio zvuk tapšanja, pa je naredio da se narodu dele maramice kojima će mahati prilikom njegovog prolaska ili u danima slavlja.
Zagrljaj
Poreklo ovog gesta takođe seže u daleku prošlost. Reč je o fizičkom dodiru koji iskazuje poverenje prema bliskoj osobi i želju da se umiri onaj ko se grli.
Stručnjaci procenjuju da je to u početku bio "jezik" kojim je majka "razgovarala" sa svojom decom, što se kasnije proširilo i na ostale pripadnike društva.
Veoma slično ponašanje postoji i među nekim čovekolikim majmunima poput šimpanze, koji su najsličniji čoveku. Među njima ovakvi umirujući zagrljaji između jedinki koje su više i onih koje su niže u čoporu veoma su česti.
Plaženje jezika
Znak omalovažavanja ili ismevanja ima u čitavom svetu isto značenje. Poreklo mu je u ponašanju tokom ranog detinjstva, kad dete plazi jezik odbijajući hranu.
Tako se izbacivanje jezika obično "prevodi" kao neko odbijanje, u smislu "ne želim to" ili "ne želim tebe".
I ovaj gest poznat je iz drevnih vremena, a pominje se i u Bibliji.
