Normalno je da se bojimo, da strepimo... ali kada nas takva osećanja preplave, kada nas ometaju u obavljanju svakodnevnih aktivnosti, treba potražiti pomoć stručnjaka.
Čedomir Staletović:
Molim Vas da mi napišete nešto više o anksioznosti i napadima panike. Kako ublažiti simptome razmišljanja o tome da će vam se nešto ružno desiti? Kako se osloboditi straha?
Unapred hvala.
Ivana Radovanović Novaković, psiholog, psihoterapeut:
Anksioznost i panični napadi su velike teme, a nerazdvojivi su od emocije straha. Zato ću Vam, prvo objasniti više o strahu i anksioznosti. O poničnom poremećaju napisaću Vam u sledećem odgovoru.
Strah, kao osećanje, predstavlja jednu od prvih emocija sa kojom se dete susreće u svom životu. Ovaj rani strah potiče od položaja tek rođenog deteta u spoljašnjem svetu koji je obeležen pozicijom bespomoćnosti kako biološke, tako i psihološke. Detetovo rođenje je prelazak iz apsolutne sigurnosti i udobnosti maminog tela u nepoznati svet pun neobičnih i neprijatnih nadražaja. Mama svojom blizinom, brigom i posvećenošću amortizuje ove neprijatnosti za bebu, ali svaki, ma i kratkotrajni i privremeni gubitak onoga ko bebu hrani i voli (što je obično majka), predstavlja za dete opasnost i okidač doživljaja straha. Dete najčešće reaguje plačem na ovaj doživljaj, čime mamu "doziva", "alarmira" i sa njenim povratkom sebi ponovo obezbeđuje doživljaj sigurnosti.
Tako, strah predstavlja biološki utemeljen, na različite načine manifestovan, filogenetski i ontogenetski jedan od najstarijih afekata koji pripada instinktu zaštite od opasnosti, kao prvobitna biološka alarmna reakcija. Kada kažemo da je strah "afekat" to znači da je ovo osećanje toliko snažno i duboko da pokreće i niz telesnih reakcija, pre svega u vegetativnom nervnom sistemu, kao što su: proširenje zenica, ubrzavanje pulsa, povećanje krvnog pritiska, znojenje, ubrzanje aktivnosti creva, povećanje intenziteta opšteg metabolizma, lučenje adrenalina u krv. Ove telesne reakcije imaju smisao mobilizacije organizma u pravcu spasavanja od opasnosti, bilo borbom ili bežanjem.
Dakle, strah je emotivni odgovor na jasnu, spoljašnju opasnost, koji za cilj ima pokretanje adaptivnog konstruktivnog ponašanja. On je sastavni deo normalnog razvoja i javlja se u mnogobrojnim životnim situacijama kao akutan, adekvatan odgovor na te situacije.
Strah, kao normalni psihički fenomen ima i svoj nefunkcionalni i patološki proishod, u psihijatrijskoj nomenklaturi obeležen stanjima straha (u užem smislu, bez fobičnog strukturisanja) koja obuhvataju anksioznost i panične poremećaje.
Kao kriterijume koji odvajaju normalan od nefunkcionalnog i patološkog dela kontinuuma stanja straha, uzimamo: intenzitet, trajanje, kontekst (primerenost ili neprimerenost okolnostima koje su izazvale strah ili anksioznost, odnosno stepenu opasnosti tih okolnosti) i efekte na svakodnevno funkcionisanje i ponašanje. Uzrok ovih stanja koja, izazivajući značajne teškoće u funkcionisanju osobe, ulaze u sferu mentalnih poremećaja, je multifaktorijalan. Sa jedne strane, to su predispozicije (u vidu naslednog faktora, poremećaja u najranijim odnosima sa značajnim osobama, traumatskih događaja, određenog kognitivnog stila, nesigurnosti i drugih crta ličnosti). Ono što ovim predispozicijama omogućuje da se ostvare u vidu poremećaja su uznemirujući životni događaji koji mogu imati i simboličko značenje – obično u smislu opasnosti ili gubitka. Ovim dolazi do narušavanja delikatne biopsihosocijalne ravnoteže osobe i ona ulazi u stanje poremećenog psihičkog funkcionisanja.
Anksioznost je reakcija na opasnost koju osoba opaža kao nejasnu, nepoznatu, unutrašnju. Često se zove "slobodnolebdećim strahom", čime se akcentuje doživljaj neuhvatljivosti i nejasnoće uzroka strepnje. To je nedovoljno diferencirano, hronično emocionalno-kognitivno stanje koje se karakteriše neprijatnim, zastrašujućim i preteranim iščekivanjem opasnosti koja preti u neposrednoj ili daljoj budućnosti. Ona ima kvalitet "začaranog kruga" iz kojeg se samo na kratko ili uopšte ne izlazi, koji sam sebe „hrani", održava i pojačava. Karakteriše je veoma izražen "negativni afekat" i doživljaj da se unutrašnji i spoljašnji procesi odvijaju na način koji je nepredvidiv i ne može da se kontroliše. Iz tog doživljaja nekontrolabilnosti proističe hronična prenadraženost anksiozne osobe, kako na telesnom planu, tako i u smislu psihičke napetosti, bojazni i preokupiranosti sopstvenim stanjem. Osoba je preplavljena uznemirenošću, razdražljiva je, ima teškoće u koncentraciji i spavanju (naročito pri zaspivanju), nesposobna je da se opusti.
U lečenju anksioznog poremećaja pomažu farmakoterapija, psihoterapija, kao i metode relaksacije. Anksiozni poremećaj se najčešće razvija lagano, osoba može dugo verovati da je strepnja deo njene prirode, te poremećaj često poprima hronični tok.
Farmakoterapija ovih poremećaja daje odlične rezultate, ali se simptomi najčešće vraćaju posle prekida davanja lekova. Zato je mesto psihoterapije u ovom poremećaju veoma važno, ali sa svešću da je neophodno postaviti realan i adekvatan cilj terapije, koji najčešće ne može imati ambiciju u potpunom "izlečenju od straha", već se akcenat stavlja na ovladavanje strahom. U sigurnom terapijskom okruženju, uspostavljanjem adekvatnog terapijskog odnosa punog podrške i nade, osoba lagano uviđa svoj odnos između doživljenih opasnosti i pretpostavljenih sopstvenih sposobnosti, uspostavlja kontrolu nad osećanjima straha, uči kako da bude samostalnija, kako da koristi sve svoje psihičke resurse i sisteme podrške (kako lične, tako i socijalne), uviđa svoje unutrašnje konflikte i načine na koje bivaju aktivirani spoljašnjim okolnostima, uči kako da prepozna načine na koje sebe drži u "začaranom krugu" anksioznosti i kako da taj krug prekine, koriguje svoja nefunkcionalna verovanja o svetu i svom mestu u svetu, uči da diferencira svoje emocije i da ih kontekstualno razume, stiče poverenje u sebe i svoje snage, planira i obezbeđuje budućnost oslanjajući je na realne osnove.
Kako novija psihijatrijska istraživanja pokazuju da anksiozni poremećaj poprima sve ozbiljnije oblike i kako njegove manifestacije kao posledicu imaju značajno narušavanje funkcionalnosti i kvaliteta života, a veoma često progrediraju i udružuju se sa depresivnim poremećajem, veoma je važno odgovorno shvatiti anksiozne simptome i blagovremeno zatražiti pomoć.
Nove odgovore lekara, vesti u vezi sa zdravljem, lepotom, negom kože i kose, ishranom... pratite i na Facebook stranici MONDO Klinika.
