Specijalni pedagog Nataša Andonovski je rekla da bi trebalo da se zna koji je problem imao dečak ubica iz Ribnikara, kako bismo mogli taj problem da prepoznajemo kod drugih.
Mesec dana je prošlo od masakra u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar" na Vračaru, u Beogradu, a nacija kao da još nije izašla iz šoka izazvanog najpotresnijom tragedijom u istoriji Srbije. Uvenulo je cveće ispred škole, ali ne i sećanje na učenike i čuvara koji su trećeg maja izgubili živote. Trinaestogodišnjak, koji je uhapšen zbog masovnog ubistva, a koji nije krivično odgovoran pošto nema navršenih 14 godina, smešten je radi opservacije u odgovarajuću psihijatrijsku ustanovu za decu i omladinu.
Mesec dana kasnije, utvrđeno je da se ovaj učenik dugo pripremao za napad, da je imao spisak meta, da je vežbao pucanje sa ocem u streljani i sam napravio molotovljeve koktele, da je znao da ne može krivično da odgovara jer nema 14 godina, da nije bio žrtva vršnjačkog nasilja, ali do sada nismo dobili odgvor na pitanje: "Zašto je to uradio"? Gosti voditeljke jutarnjeg programa na Kurir TV, bili su specijalni pedagog Nataša Andonovski, direktor OŠ "Kneginja Milica" Darko Eger.
"Svakako je važno da znamo zašto je to uradio. Važno je da znamo odgovor na to pitanje, ali je važno i da sve znamo i da to bude istina. Toliko se spekulisalo sa raznim informacijama da smo svi zbunjeni šta je od toga istina. Prvo se pojavila informacija da je dečak sam rekao da je psihopata. Toliko se pisalo o toj jednoj rečenici, 'Ja sam psihopata', da li mu je to odbrana, da li je to uopšte rekao, da li on znači šta je psihopata, da li mu služi u odbrani. Mi to nismo čuli, nama je to preneseno. Treba da znamo ceo proces, ako je postojala istraga, uviđaj, obdukcija. Da mi imamo sve to dostupno, zašto je i kakav problem imalo to dete. Kako da prepoznamo taj problem kod druge dece ako ovo ne znamo", kaže Andonovski.
Nakon što ju je voditeljka pitala koliko je zastupljena agresija među decom, Andonovski je dala dramatičan odgovor. "Deset godina unazad možete da izguglate od peticije za specijalne pedagoge, sve je to zbog agresije. Deca nemaju graničnik dokle mogu da idu. Već je prisutna, ali nije vidljiva, to je agresija dece prema roditeljima.Deca ih fizički zlostavljaju. Ako im ne ispune jednu želju, ona lome stvari, udaraju ih. Sve se okreće, od nemojte tući decu, sad deca ozbiljno počinju da tuku roditelje. A u školama i van njih, mora se stati na put vršnjačkom nasilju", dodaje Andonovski.
Sa njenim rečima složio se i Darko Eger, koji i sam kaže da se u praksi susretao sa sličnim pojavama. "Granice ne postoje, vršnjačko nasilje je svuda oko nas, negde je vidljivije. Vidi se, evo čujem sad, i u agresiji prema roditeljima. Glavna odlika je brutalnost, ali ne završava se uvek fizičkim nasiljem. Tu je i ignorisanje, a svakako niti počinje niti se završava u školi. Porodica je ta prva kuća, taj primaran odnos koji treba da bude glavni u obrazovanju. Škola ima svoje uloge i treba da primeti određene stvari, a ono što prvo primećujemo je odnos deteta i roditelja. Dođu mi i kažu šta su sve čuli o školi, a ja im uzvratim pitanjem da li znaju šta sam ja čuo o njihovoj porodici", kaže Eger.
Konačno, Eger ne misli da su alati koji su na raspolaganju prosvetnim radnicima nužno loši. "Rešava problem, sad se u svetlu svih ovih događaja pokazuje da neke stvari ne pomažu, to ne znači da je tako. Ima mnogo slučajeva gde smo pokrenuli jako dobre inicijative. Često ponavljam, prosvetni zakoni su dobri, međutim, njihova efikasnost je za diskusiju. Ne prave zakonska rešenja problem, nego njihova primena i tu treba tražiti odgovor", rekao je Eger.