Ružica, sestra ubijenog školskog čuvara Dragana, otkrila je kakav je bio njen brat. Porodica stradalog Dragana svakog dana obilazi njegov grob i priseća se lepih trenutaka.
Srbija se i dalje oporavlja od pucnjave u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar" koja se dogodila u sredu 3. maja. Da podsetimo, dečak (13) koji je osumnjičen za masakr je ubio deset osoba, devet učenika i školskog čuvara Dragana Vlahovića (53).
Sestra ubijenog čuvara Dragana, Ružica, otkrila je kako ona i ostatak porodice žive nakon gubitka Dragana. On je, prema njenim rečima, tu školu smatrao svojim drugim domom.
"Skuvala sam kafu da odem da popijem s bratom na Lešću. Sreća, pa je sahranjen na nekoliko minuta hoda od naše kuće, te možemo da odemo kad god poželimo. Nismo spremni da saznamo detalje, ali tačno znam kako je moj brat reagovao. Kad smo ga videli u kapeli, kad smo videli njegov izraz lica i po stisnutim pesnicama sigurna sam da je izleteo pred njega i rekao: ‘Pucaj u mene, ne dam decu!‘ Znam da je prvi poginuo i u svoj muci je dobro što nije video tih devet palih anđela, ranjene", rekla je sestra Ružica.
Otkrila je gde je on radio pre škole. Na molbu škole, vratio se tamo nakon odlaska na drugo radno mesto.
"Radio je u Prištini u obezbeđenju, tamo smo rođeni. Kad je prešao u Beograd, rasporedili su ga u školu i posle pet godina je otišao na drugo mesto, ali je škola tražila samo njega i tako se vratio. Mnogo boli... mnogo... Dragan je bio jedinstven sin, brat, ujak, stric, human, odmeren, blag, plemenit do srži, nepogrešiv i neponovljiv... zato i boli ovoliko. Znate kad tražite grešku, znajući da svi grešimo, svesno ili nesvesno, ali on je nije imao. Moj brat je imao mnogo duha i umeo je da se bori s osmehom i kad mu je bilo najteže. A nije uvek bilo lako. Imali smo tragedije i s mamine i s tatine strane, ali ovo... ovo boli do kosti i još dublje. Idu vesti i čujem dešava se nešto na Vračaru, ali ništa više nisam čula ni da su pucnji u pitanju, šila sam kostim za unuku. Prvo me je pozvala ćerka i pitala me je da li ujko radi jer joj nešto treba, a ne javlja se. Zatim sam ga pozvala jednom, drugi put. Nije se javio. Zove ga i druga sestra. Uključujem vesti i čujem za pucnjavu i da je to njegova škola. Dok telefoniram, na TV najednom ugledam Draganov lik, ali sebe ubeđujem da to nije to. Sestra zove i kažem joj: ‘Ne, ne, Caki, nije to on, mislim da je prošao ispred kamere.‘ Tražimo dalje informacije. Zovem školu, niko se ne javlja. Onda zovem njegovu koleginicu, a ni ona se nije javila. Zovem policiju... Rekli su da ne daju informacije preko telefona i da bi bilo dobro da dođem. Oni su me pitali: ‘Jeste li sami? Sve mi je bilo jasno‘.
Mi smo znali kakav je Dragan, ali on se nije hvalio time niti bio nadmen zbog toga. Pokazao bi nam ih usput neke crteže. Njegova ljubav prema učenicima te škole i kolektivu bila je iskrena i oni su to prepoznavali i uzvraćali mu najlepšim emocijama. On je to, međutim, doživljavao kao normalnu situaciju i, kada je imao slobodan dan, dešavalo se da ga zovu i po tim pozivima sam videla da je on školu doživljavao kao drugu kuću i bio kao član porodice svima jer je prepoznavao po izgledu koji je čiji ranac, poimence bi rekao koje dete nosi takav i takav ranac ili jaknu. Zvali bi ga da traže stvari koje su zaboravili, izgubili, a on je znao sve. Ljubav prema deci mu je bila urođena, a i s profesorima je bio u divnoj komunikaciji”, dodaje sestra Ružica.
Ružica se prisetila dana pred tragediju, utorka 2. maja. Istakla je da je tog dana Dragan bio posebno srećan i raspoložen.
"Mama nam se povredila, slomila je potkolenicu i iza nas je mnogo teških šest meseci, njene i naše borbe i stresa da stane na noge, bolnice, operacije... Bio je sedam dana na bolovanju, a inače nije koristio bolovanja da bi brinuo o mami, pored negovateljice koju imaju naši roditelji. On je želeo da bude s mamom. Uspeli smo. Mama je posle Vaskrsa ponovo prohodala s hodalicom i on je bio tih zadnjih deset dana neopisivo srećan. Ma bio je toliko srećan da poleti od zadovoljstva. Nikada neću zaboraviti, 2. maja mi je rekao: ‘Dado, ići ću sestriću da čestitam rođendan, pa posle do grada‘, a ja sam ostala da ofarbam mamu i šijem unuci kostim za maskenbal", navodi sestra Ružica.