Gotovo dvadeset godina posle rata u BiH živi 83.000 izbeglica, a u najtežoj situaciji su ljudi koji žive u kolektivnim centrima. MONDO je posetio jedan od njih, i to onaj koji ne postoji. Bar ne zvanično.
Po završetku rata često smo na TV-u imali priliku da gledamo slike oronulih baraka, starih hotela i sličnih objekata u kojima su kao "sardine" nakrcani ljudi koji su izbegli iz svojih domova i sada žive u jako lošim uslovima. Iako ovakve slike više ne viđamo često, uglavnom tek oko 20. juna kada se obeležava Svetski dan izbeglica, činjenica je da ovakvi kolektivni centri i dalje postoje, a jedan od njih čak i u Banjaluci. Trošne barake Građevinskog preduzeća "20. oktobar", sagrađene 70-ih godina u banjalučkom naselju Trapisti, zvanično se ne vode kao kolektivni smještaj, ali po svemu one to jesu i to su bile od rata pa sve do danas. "Ovde smo došli u novembru 1995. godine i od tada smo tu. U Sanskom Mostu nam je sve porušeno, nemamo gde da se vratimo. U početku ovde je bilo 17-18 porodica, oko 80-ak ljudi je bilo smešteno po sobicama, spavalo je po sedam-osam ljudi u desetak kvadrata, a sada su tu četiri porodice", priča nam Milena Trninić, jedna od stanarki.
U ovim barakama živi sa dvoje dece, dvadesetčetvergodišnjom ćerkom Dajanom i petnaestogodišnjim sinom Borisom.
"Spavali smo tamo u sobici, nas troje na jednom krevetu. Kako je ko odlazio od porodica, mi koji smo ostajali smo se širili, uzimali po sobicu..."
Oni koji su uspeli da se snađu otišli su, ali Milena i njena deca još nisu uspeli da stanu na noge i pronađu bolji smeštaj.
"Nezaposlena sam, radila sam do pre godinu i po dana. Od tada ne mogu naći posao, a radila sam svašta i ne biram posao. Radila sam u Vitaminci gde sam čistila puževe, radila na tržnici, u butiku, fabrici stolica..."
Naš dolazak u dvorište u kojem se između polusrušenih baraka vide samo tragovi nekadašnjeg asfalta iz doba bivše Jugoslavije kad su ove barake služile radnicima, iznenadio je Milenu, ali i ostale stanare, koji su se odmah okupili.
Njihova znatiželja je razumljiva, jer, osim njihovih prijatelja, tu niko ne dolazi, mnogi i ne znaju da iza travom zarasle ograde neko živi. Da je tako potvrdila nam je i devojka u zgradi udaljenoj tek pedesetak metara koju smo pitali da li zna gde su barake u kojima žive izbeglice. "Ne znam za to", kratko i jasno je odgovorila i nastavila da čita knjigu na balkonu.
"Ovde smo zaboravljeni... Niko od nadležnih ne brine o nama niti rešava bilo šta. Da li nešto očekujem? Od koga, od države? Očekujem ali...", kaže Milena, ali ne završava rečenicu.
"Ovde je živelo osamdeset ljudi i imali smo dva WC-a i jedan tuš. Možete misliti kako je kada se probudite u pola noći i krenete ovde u WC. Ili kada treba da se okupate. Čekamo da drugi završe, pustimo ove mlađe, spremaju se deca, idu negde...", nadovezuje se šezdesetdvogodišnji Luka Čamber, Milenin prvi komšija dok nas vodi kroz mračni hodnik barake i pokazuje strop koji prokišnjava.
Zatim otvara vrata kupatila, koje teško i može da se tako nazove. Po dve slavine u izbetoniranom umivaoniku i dva čučavca, od kojih je jedan u funkciji, a iza vodom natopljenih vrata bez kvake, koja samo što se ne raspadnu, nalazi se "tuš kabina" - baterija za tuširanje i pločice stare koliko i baraka.
Nesreća nikada ne ide sama, a tako je i u njihovom slučaju. U poslednjim poplavama koje su zadesile Banjaluku ove barake su takođe poplavljene a njihovi ionako skromni domovi su u potpunosti uništeni. I prepolovljeni.
"U ovom drvenom delu barake imali smo svako bar po sobicu, sada je sve uništeno i tu više ne možemo biti pa smo ostali u zidanom delu. Bili su i stručnjaci, gledali to, kažu najbolje da se ovo sve sruši", kaže nam Luka.
"Radiš, trudiš se, skućili smo se bili, nismo mi ovo pravili, ali kupiš krevet, frižider, ormar i onda opet ostaneš bez svega, ostao samo šporet na drva", priča nam uvodeći nas u sobu od desetak kvadrata gde živi sa suprugom Stojom.
"Na ovom žena i ja spavamo", kaže i pokazuje na kauč koji stoji na sred sobe jer se zidovi suše.
"Kako je zimi?", pitamo, a Luka odmah odgovara "Ledeno, brate. Grejemo se, naložimo peć na drva, malo struja, brzo se zagreje, ali brzo se i ohladi. Ove barake su pravljene za radnike, nisu to kao neke za stanovanje. Dođu, isključe nam struju jer ne možemo da platimo pa se smiluju i uključe. Tražili smo da nam daju naše satove i da to ne bude više industrijska struja, ali nisu nam dali".
Sa Lukom i Stojom u toj istoj sobici živele su i njihove ćerke koje su se u međuvremenu udale.
"Kada smo došli ovde jedna je išla četvrti, a jedna drugi razred. Ja nisam neki obrazovani čovek, ali do rata sam sasvim pristojno živeo, imao svoju kuću i sve, da nije toga bilo i danas bi živeo dobro. Invalid sam zbog vida odavno, imam penziju 250 KM sa 37 godina radnog staža... Žena radi, čisti u jednoj firmi. Ovde smo od rata, imam 62 godine i evo ovo je celi moj život“, govori nam Luka dok se iza debelih stakala naočara već naziru suze.
"Teško mi je, naravno da pomisliš koliko si pružio toj deci... Godinu dana hranili smo se po narodnim kuhinjama, a ono para što smo imali gledali smo da deca jedu kako treba".
Mileva Savanović, koja ovde živi sa dvojicom odraslih sinova, ističe da je najviše boli što niko neće da zna za njih i njihov slučaj.
"Oni negiraju da ovde postoji kolektivni centar. Mi smo predavali dokumentaciju, kada god je trebalo. Mane su čak skinuli sa evidencije ljudi kojima je porušena imovina u ratu, pa sam kasnije vodila televiziju u Sanski Most da snimi i da to dokažem. Predajemo papire, tražimo pomoć, prijavili smo se i na taj poslednji konkurs što je bio u avgustu, ali niko ništa. Oni samo kažu možete da idete da plaćate smeštaj mi da vam dajemo pare, a oni daju po 60 KM. Kako i gde da ja nađem da iznajmim bilo šta za 60 KM? Imam penziju, ali znate kolike su nam penzije, od čega da živimo", pita se Mileva.
"To u Trapistima nikada nije registrovano kao kolektivni centar. Tu su oni iz Sanskog Mosta u egzodusu smestili se, ali su oni naši "alternativci". Za njih znamo i oni su u prioritetu, podneli su zahtev za stambeno zbrinjavanje kroz regionalni stambeni program. Grad Banjaluka se izjasnio da mogu dati u Kuljanima zemljište za gradnju 48 stanova u prvoj fazi. Gradnja bi krenula najverovatnije iduće godine. Kroz taj program rešavaće se pitanje tih porodica u Trapistima jer tu je po prvi put mogućnost integracije u RS, a oni žele ostati u sadašnjem mestu boravka, oni su u tom programu i nadamo se da će to biti rešeno", izjavio je pomoćnik ministra za izbeglice i raseljena lica RS Drago Vuleta.
"Išla sam u ministarstvo i zvala ne znam koliko puta, ali ništa. Odeš tamo neće da te primi, kada nazovem sekretarica se javi i spusti slušalicu. Kažu nisu nadležni. Kako nisu nadležni, a nadležni su kad je trebalo da izbace čoveka na ulicu, da ga deložiraju".
Pošto su barake sada u privatnom vlasništvu njihovi stanari mogu svaki dan biti izbačeni na ulicu, a do toga je umalo i došlo prošle godine, pričaju nam.
"Stiglo nam je 17. januara prošle godine da moramo da se iselimo. Žalili smo se, smilovali su se pa smo ostali. Ovo je bilo od firme iz Sanskog Mosta '20. oktobar', sad je to u privatnom vlasništvu, dva su vlasnika, na jednom je valjda zemljište na drugom barake, ali možemo sutra otići odavde", kaže Luka Čamber koji je ogorčen na nadležne institucije.
"Najveća greška naša je što smo pošteni. Zato što se ne bunimo, ne kukamo kao što neki kukaju. A i kad pitamo i tražimo oni kažu ovo nije kolektivni smeštaj nego adekvatan smeštaj. Pa spominju alternativni smeštaj, kolektivni i adekvatan. Pitam ja njih šta je ovo ovde? Neka dođu ovde pa neka kažu jel ovo adekvatan ili kakav je ovo smeštaj. Pa oni i ne znaju nas naći".
Milena Trninić dodaje da ni od koga nije dobila ništa. Sve što ima, ima zahvaljujući svom radu, te ćerki Dajani koja sada takođe radi.
"Za sina mi nisu dali dečiji dodatak. Obećavali su mi da ću dobiti dečji dodatak kad se rodio to je bilo pre 15 godina, ali nikada to nisam dobila. Od Centra za socijalni rad nisam ništa dobila, ma ni od bilo koje druge institucije. Ovde je neuslovno, odnosno mi to držimo uslovnim koliko možemo, ali svako može da vidi kakvi su uslovi ovde. Dobili smo šporete, sređujemo ovo, nadamo se da ćemo sad dobiti bar one vaučere".
Njena ćerka, Dajana, završila je ugostiteljsku školu sa diplomom kulinarskog tehničara. Diplomom koja joj mnogo ne pomaže jer otkad je završila školu na birou je, a ono što uspeva je da pronađe neki poslić, uglavnom sezonski u ugostiteljstvu.
"Tražiš posao, predaješ zahteve, ali uglavnom dobiješ odgovor 'zvaćemo te'. Sad radim kao sezonski radnik na Akvani. Kad je toplo dobro je, radiš", kaže Dajana, koja u vreme naše posete nije otišla na posao jer je padala kiša, pa će i ostati bez jedne dnevnice.
Novcem od plate ipak uspela je da posle poplave sredi i okreči svoju sobicu u kojoj sedi sa prijateljima i momkom, koji kako kaže nikada nisu gledali na nju drugačije zato što je živela u kolektivnom centru. Svesna je da su se mnogi susretali s tim, ali je ona imala, kako kaže, normalno detinjstvo i ima dobre prijatelje.
"Majka se uvek trudila da imamo sve što nam treba. Nažalost, u poplavi smo ostali bez mnogih stvari, nešto smo sačuvali, nešto su mi doneli momak i prijatelji. Nemamo ormare pa držim odeću u kutijama, ali idemo dalje", kaže Dajana.
Za razliku od nje, dosta starija komšinica Mileva drugačije na sve ovo gleda, vidno zabrinuta za svoju budućnost, ali i budućnost svojih sinova. Oženili se, kaže, još nisu, a i kako će, u ovakvim uslovima.
"Jedan ima posao, a drugi povremeno nešto radi i pokušava zaraditi nešto. Nema ovde budućnosti, ne vidim ja nikakvu budućnost ni za sebe, ni za njih. Šta će sin od platice koju primi...", priča nam Mileva dok joj suze kreću niz lice i dodaje: "Nema više nade..."
Goran Arbutina/mondo.ba