Ognjen Amidžić pričao o ocu kojeg su ubili Hrvati

Autor:

Voditelj se prisetio tragedije koja ga je zadesila kada je imao 16 godina i kako je smrt oca oblikovala njegov život.

Ognjen Amidžić pričao o ocu kojeg su ubili Hrvati Foto: MONDO/Stefan Stojanović

"Hrvati 28 godina kriju ubice moga oca! Posle toliko godina više ne verujem da ću ikada saznati ko su ubice, a ko su naredbodavci gnusnog zločina", rekao je za "Informer" voditelj Ognjen Amidžić, koji je, na godišnjicu ubistva, posetio očev grob u Šapcu.

Pored Ognjenovog oca Zorana Amidžića Amidže, tog kobnog 9. oktobra 1991. godine na Baniji u Hrvatskoj na novinarskom zadatku ubijene su i njegove kolege iz dopisništva RTS u Šapcu - Bora Petrović, Dejan Milićević i Sretan lić. Likvidirani su u zasedi na putu Petrinja-Glina.

Na njihov automobil ispaljeno je više od 300 metaka. Jedini valjan trag na koji je policija naišla u istrazi bilo je to što je nekoliko dana posle ubistva u hrvatskom listu "Slobodni tjednik" izašla priča napisana od zabeleški koje je Amidžić u trenutku pogibije nosio u svojoj torbici.

Ognjen kaže da nikad neće zaboraviti taj dan kada su policajci zakucali na vrata njihovog porodičnog doma u Šapcu.

"Oko jedan sat posle ponoći policajci su zakucali na naša vrata. Bili su smušeni, dobili su zadatak od nadređenih da nam jave loše vesti, ali nisu znali kako to da urade. Kada sam čuo šta se desilo, a imamo tada sam imao 16 godina, morao sam da kažem majci i sestri da je tata ubijen! Sada, posle ovoliko vremena koje smo proveli u neznanju, ne mislim da ćemo ikada saznati ko je ubio mog oca i njegove kolege. Za ovih 28 godina bilo je nekih tragova i dokaza u istrazi. Recimo, sadržaj torbe koju je moj otac nosio sa sobom na kraju je završio u jednim hrvatskim novinama. Te njegove stvari i zabeleške nekako su morale da dođu do hrvatskih novinara. Po mom mišljenju, to je bio najopipljiviji trag koji je mogao da se prati tada, ali od toga nije bilo ništa", rekao je Ognjen.

"Bilo je to grozno vreme. Mama je pokušavala da nam nadomesti taj gubitak. To je bilo vreme kada smo svi svesno ili nesvesno bili spremni na sve i mogli smo da očekujemo bilo šta. To je bilo vreme kada se ginulo, kada su kao vojnici i dobrovoljci stradala i deca od 17 i 18 godina", priča Amidžić.

Oca se seća kao strogog, ali pravičnog čoveka velikog srca.

"Tata je zbog posla bio često odsutan, tako da je u našoj porodici mama bila ta koja je držala kormilo u svojim rukama. Da je živ, ne verujem da bi mi dao da se bavim novinarstvom. On je bio stara škola ljudi. Nikada ne bi dozvolio da pričaju kako mi je on pomogao da dobijem posao. Njemu je posao bio jako važan, dosta je radio, ali mu to nije padalo teško. Kao mali sam toliko slušao o novinarstvu da mi se nekad čini da sam još kao klinac znao da ću kad porastem biti novinar i da još odmalena imam ovaj posao u małom prstu. Svakako da je on dosta uticao na mene da postanem ovo što sam danas. Ipak, mami sam posle njegove smrti obećao da se nikada neću baviti informativom", rekao je Amidžić.

Sve vijesti