Prostire se na više od 1.000 kvadratnih kilometara.
"Porcelanska" pustinja, kako je zovu, nalazi se u basenu Tularos između San Andreasa i Skaramento planina, a ono po čemu je specifična jeste to što deluje kao da su po njoj padale pahulje snega. Međutim, to je varljiva slika.
Naime, to zapravo nije sneg, već beli pesak, koji se razlikuje po tome što je od finozrnastog belog gipsa, koji je po hemijskom sastavu hidrantan kalcijum-sulfat.
Ovaj pesak je i tokom leta hladan, tako da za razliku od klasičnih pustinja, ovde vam definitivno neće izgoreti stopala. Beli pesak odbija sunčeve zrake, pa zbog toga i ostaje tako hladan.
Debeli slojevi stena u toj pustinji sastoje se upravo od gipsa. Pošto se gips brzo rastvara u vodi, ovakve stene se u vrlo retkim prilikama pojavljuje na površini zemlje. Sličan primer postoji i u Nemačkoj, Krečnjačka planina u Bad Zegebergu.
Ove stene su retke i u suvim predelima, jer kiše raskvase te stene te odvojen gips pozmene vode ili nadzemne brzo odnose. U tim oblastima se, međutim, voda sa primesama gipsa često skuplja u ulegnućima bez odvoda i kojima je vlažnost kao u vrelom tiganju isparava ostavljajući manje ili više debelu gipsanu koru na dnu ulegnuća.
Takvo ulegnuće, u kom vetar uskomeša i sa sobom donosi finozrnaste čestice gipsa, takođe je plodno tlo za gipsane dine u basenu Tularosa.
One ne pokrivaju celo dno basena, već tvore jedna nabor, koji preovlađujući vetrovi stalno snabdevaju nanosima iz središta gipsanog "tiganja".
Kao pomerajuće dine, visoke čak i do 15 metra, peščane planine pokreću se zemljinom površinom, postpeno pred sobom zakopavajući dno, a oslobađajući ga iza sebe. Brzina kretanja do 10 metra u godini u ovom procesu ne predstavlja retkost.
Inače, ovakve pokretne dine i oskudne padavine otežavaju život u gipsanoj pustinji, čak i veoma nezahtevnim biljkama. Međutim, flora i fauna je raznovrsnija na ivicama ove pustinje gde tlo sadrži više vode.