Na scene brutalnosti i svireposti u filmu "Dara iz Jasenovca" niko nije ostao ravnodušan, a publika je najviše bila potresena zlodelima koje su u ime bolesne ideologije počinile tri žene.
Kao i u nacističkoj Nemačkoj, u ustaškoj NDH nadzornice logora često su bile žene koje po surovosti nisu zaostajale za muškaricima.
Nada Šakić je bila čuvar ženskog logora Stara gradiška koji je funkcioniosao u okviru logora Jasenovac. Bila je poznata po tome što je zlodela činila bez oklevanja i ubijala bez povoda.
Ustašku upravu ženskog dela logora u Staroj Gradiški sačinjavale su logornica Maja Buždon i "dužnosnice" Milka Pribanić, Božica Obradović i Nada Luburić.
U koncentracionim logorima širom Evrope u Drugom svetskom ratu i žene radile kao nadzornice, a u najozloglašenijem od njih, Aušvicu, po brutalnosti se posebno istakla jedna.
Marija Mandel je godinama radila i napredovala unutar sistema logora, sve do najviših pozicija sa kojih je bila odgovorna za smrt oko pola miliona ljudi.
Bila je rodom iz Austrije, a nakon pripajanja te zemlje Nemačkoj, počela je da radi kao čuvar u koncentracionom logoru kod Lihtenburga 1938. godine. Naredne godine je prebačena u veći logor Ravensbirk u blizini Berlina.
"Šetajući" od logora do logora, nadređene je imresionirala toliko da su je nagovorili da se pridruži nacističkoj stranci kako bi zvanično mogli da je unaprede.
Godinu dana nakon što se pridružila nacistima 1941. godine, Marija je raspoređena u Aušvic, gde je njena okrutnost dobila novu dimenziju.
Iznad nje je bio samo Rudolf Hes kao zapovednik logora, a Mandelova je kontrolisala sve zatvorenice, i to ne samo u Aušvicu već i u okolnim logorima.
Svedoci su pričali kako je Marija često nemo stajala na vratima logora i posmatrala zatvorenice kako prolaze.
Ako bi neka samo okrenula glavu, ili uzvratila pogled, napustila bi kolonu, a zatim bi nestala bez traga.
Mandelova je ubrzo dobila nadimak "zver" među zatvorenicima zbog svoje neverovatne okrutnosti.
Lično je proveravala popise zarobljenika i lično je i poslala oko pola miliona žene i dece u smrt u gasne komore.
Po njenim naređenjima je osnovan Ženski orkestar Aušvica, gde su devojke prisilno svirale instrumente kako bi bile pošteđene teškog rada. Morale su da muziciraju u svim prilikama, pa i u onim najtragičnijim.
Ženski orkestar imao dva zadatka. Prvi, da svira pred najmoćnijim esesovcima, "da bi odmorili nakon teškog rada".
Drugi, potpuno zastrašujući, da sviraju na improvizovanoj pozornici ritam kojim će logorašice iz drugih blokova otići u smrt. Dakle, one su ispraćale svoje sunarodkinje u smrt.
Zbog svojih "uspeha" Mandelova je nagrađena vojnim odlikovanjem. Krajem 1944. godine je prebačena u Dahau, a uskoro su i Aušvic i Dahau oslobođeni.
Pobegla je u rodni kraj sredinom 1945. godine, gde su je uhvatili američki vojnici.
U oktobru 1946. godine su je izručili vlastima Narodne republike Poljske gde je čekalo suđenje.
U Krakovu je nakon kraćeg suđenja osuđena na vešanje.