Fredi Figers je školski primer kako iz svake loše situacije čovek može da se izdigne
Fredija Figersa život nije mazio. Samo nekoliko sati po rođenju majka ga je bacila u đubre a njemu je, kada je odrastao, rečeno da je bila zavisnica od narkotika i da nije mogla da brine o njemu. Nakon što je pronađen odmah je zbrinut kod hranitelja.
Upravo oni, preuzeli su ulogu njegovih pravih roditelja, a unitervjuu koji je dao za strane medije, Fredi je opisao svoj put od "deteta iz smeća" do uspešnog biznismena i milionera.
"Moji hranitelji su tokom svog života prihvatili više od stotinu dece, ali ja sam bio jedno od dvoje koje su usvojili. Bližili su se 70-oj, pa deo planova za budućnost baš i nije bilo usvajanje novorođene bebe, ali pošto su videli kroz šta sam sve prošao, nisu želeli da prođem kroz sistem nege" započinje svoju ispovest ovaj, sada već, uspešni momak.
"Živeli smo u malom gradiću na Floridi gde svi sve znaju, pa su deca u školi čula moju priču čak i pre mene" ispričao je on.
Tada je krenulo vršnjačko nasilje, u školi su ga zvali "bebom iz kontejnera".
"Tada sam morao da razgovaram sa ocem. Kada sam imao 10 godina rekao mi je u kakvim okolnostima sam rođen. Mislio sam: `Da li me je neko zaista bacio? Da li sam smeće ili osoba?`. Sve to mi je dugo smetalo, ali prevazišao sam. Imao sam majku i oca koji su me voleli" kaže Fredi.
Godinama u kojima su bili njegovi roditelji bitno su uticali na njegovo odrastanje.
"Moj otac nije mogao da igra fudbal sa mnom, pa sam se zainteresovao za tehnologiju. Čitao sam enciklopedije od korica do korica. Bili smo siromašni, obilazili smo luksuzne prodavnice u potrazi za stvarima koje su odbacili. Kada sam imao osam godina, otac mi je kupio polovni Mekintoš na buvljaku. Nije radio, ali sam uspeo da ga rastavim i popravim, posle 50. pokušaja" dodaje Figers.
Kako je i dalje bio žrtva maltretiranja, računari su bili njegov spas. To ga je odvelo do računarske laboratorije u školi i podstaklo da započne sopstveni posao, popravljajući kompjutere.
"Sa 12 godina dobio sam prvi posao. Radio sam posle škole u gradskoj kući kao računarski tehničar. Pomogao sam u razvoju protokola Internet usluge, gurao sam svoju strast do krajnjih granica. Naučio sam sve što sam mogao i do 14 počeo da programiram, dva dana sam sedeo za računarom i nisam bio ni gladan. Dopalo mi se" kaže Figers.
Otprilike tada Fredi odlazi na putovanje sa crkvom kako bi, kao volonter, pomogao u oporavku obližnjeg grada nakon što ga je pogodio razorni tornado.
"Pomagao sam u autosalonu. Njihova dokumenta su odletela u vazduh, pa sam im osmislio bazu podataka. Kada sam se vratio kući počeo sam to da radim i za druge firme. Dobro sam zarađivao sa 14 godina, ali sam uvek štedeo znajući da želim da imam svoju kompaniju za telekomunikacije " svedoči Fredi.
Kada mu je bilo tek 17 godina, njegovom ocu je dijagnostikovana demencija. Usred noći izašao bi iz kuće i šetao po više kilometara. Zaboravio bi da obuče košulju i pantalone, ali uvek je imao obuvene cipele.
"Uzeo sam jednu cipelu i ugradio u đon pločicu koja je imala zvučnik i senzor. Tako sam mogao da proverim gde je kada ode od kuće, a moj glas bi se čuo sa njegove pločice. Objasnio sam jednoj firmi sa kojoj sam sarađivao šta sam napravio i oni su bili oduševljeni. Kupili su uređaj od mene za 2,2 miliona dolara" kaže Figers.
San mu je bio da ocu kupi jahtu o kojoj je ovaj sanjao, ali je novac stigao prekasno.
"Umro je posle manje od 48 sati nakon što sam dobio taj novac. Umesto toga, uložio sam svaki peni u stvari koje bi pomogle drugim ljudima kao što je merač za dijabetičare koji deli rezultate putem `Blututa` " objašnjava ovaj vredni mladi momak.
Figers sada ima 31 godinu i izvršni je direktor kompanije "Figers Komunikejšn" i fondacije koja pomaže deci u hraniteljskim porodicama.
"Za Božić kupimo 25.000 bicikala i poklanjamo ih. Sve dugujem svojim roditeljima, jer su mi pokazali saosećanje i da imam dobre ljude oko sebe. Nikada nisam čuo oca kako viče. Umro je 2014. godine, ali još dok sam bio dete, znao sam da je to taj par cipela u kojima želim da koračam" zaključuje mladić.