Prema proračunima naučnika, seizmičke potrese visokog inteziteta ne bi trebalo očekivati u ovom regionu češće od jednog puta u trista godina.
Širom Burjatije (ruske republike u kojoj se nalazi jezero) osetili su se potresi, mnogi ljudi su se uplašili, jer deset godina nije bilo ničeg sličnog.
Seizmičke aktivnosti na Bajkalskom jezeru nisu retkost. U centralnom delu jezera od 2001. godine do 2012. godine, registrovano je više od 19 hiljada zemljotresa, uglavnom slabih.
Međutim, u Ministarstvu za vanredne situacije Ruske Federacije ovaj region je klasifikovan kao subjekat prvog stepena opasnosti. Intenzitet podrhtavanja ovde može dostići devet stepeni, kao što to bilo 29. avgusta 1959. godine (magnituda 6,8). Irkutsk je stradao, ali i druga obližnja naseljena mesta.
Sto godina ranije, 12, januara 1862. godine, kao rezultat katastrofalnog zemljotresa, na istočnoj obali Bajkalskog jezera nastao je zaliv Proval. U tom kontekstu, trenutni zemljotres je praktično uobičajen.
Geolozi sistematski istražuju Bajkal od početka 20. veka. Šezdesetih godina su dokazali da je njegov sliv formiran na isti način kao i lanac jezera u Velikom istočnoafričkom rovu. Bajkal je velika pukotina u zemljinoj kori. Takve strukture su dobro poznate u okeanima, ali otkud one na kontinentima? Prema savremenim konceptima, ovo je rezultat kretanja mase u vrućim delovima zemljine kore. Ako se odozdo pojavi gigantski mehur magme, čak i moćne drevne kontinentalne ploče se lome. Nastaje sistem preloma, čije se ivice postepeno razdvajaju, dno se produbljuje, udubljenje se puni vodom, formira se more, a zatim okean. Upravo tako je nastalo Crveno more i Atlantski okean.
Istraživači sa Limnološkog instituta Sibirskog ogranka Ruske akademije nauka dokazali su da se Bajkalsko jezero postepeno pretvara u okean. Na to ukazuje njegova struktura, vrsta spuštanja tla, gomilanje gasnih hidrata, nafte, hidrotermalnih izvora i specifičan podvodni svet.
Dno Bajkalskog jezera se produbilo za kilometar pre ne više od milion godina, a jezero je dostiglo sadašnju dubinu od 1600 metara pre 150 hiljada godina. Rift (mesto gde se dve tektonske ploče Zemljine kore razdvajaju) se širi četiri milimetra godišnje. Za 200 miliona godina, ako se proces ne zaustavi (a to se događa u geološkoj istoriji), Bajkal će se pretvoriti u pravi okean. Naučnici predlaže da se zove Neoazijski. Sibir će biti zaseban kontinent.
AFRIKA SE CEPA
Najduži duboki raskol na sredini kontinenta je Velika rasedna dolina u Istočnoj Africi. Prostire se na pet hiljada kilometara od Libana do Mozambika i obeležava ga lanac aktivnih vulkana i i jezera, među kojima je najdublje Tanganjika, koje je samo malo manje značajnije od Bajkalskog.
Veliki istočnoafrički rov je počeo da se formira pre više od 25 miliona godina i uveliko je promenio ovaj deo kontinenta, pokrećući niz događaja koji su na kraju doveli do stvaranja idealnih uslova za evoluciju primata ovde.
Ovde nema katastrofalnih zemljotresa kao na Pacifiku ili u Istočnoj Aziji. Međutim, potresi su redovni. Magnituda dostiže brojku 7, dubina žarišta je više od 30 kilometara, to je Mohorovičićev diskontinuitet, koji odvaja Zemljinu koru i gornji deo Zemljinog omotača jezgra.
POTRESI NA KONTINENTU
Za razliku od Bajkala, istočnoevropska platforma, na kojoj se nalaze Moskva i Sankt Peterburg, smatra se seizmički bezbednom. Ovde dosežu samo talasi jakih zemljotresa na Karpatima. Poslednji takav događaj se dogodio 4. marta 1977. godine. Epicentar je bio lociran u zoni Vranče u Rumuniji, a u Moskvi i regionu su se osetile oscilacije inteziteta četiri stepena, a na visokim spratovima i po šest-sedam stepeni.
Prošlo je nekoliko decenija, a ovaj zemljotres pamte samo Moskovljani starije generacije i naučnici u naučnim člancima. Činilo se da ništa slično ovome ne preti centru Rusije. U odjednom se 24. maja 2013. godine u Moskvi „zatresla zemlja“. Gornji spratovi visokih zgrada su se ljuljali, ljudima se vrtelo u glavi, a mnogi su istrčavali iz kuća. U ulici Lesnaja evakuisano je oko 400 ljudi iz zgrada sa devet spratova.
To je izazvalo veliki odjek i stvorilo talas dezinformacija na mreži. U međuvremenu, geolozi insistiraju da su ovo samo odjeci zemljotresa jačine 7,7 magnituda, koji se dogodio u Ohotskom moru. Njegovo žarište se nalazilo na dubini od 600 kilometara, u aktivnoj zoni gde je Tihookeanska ploča ispod ivice kontinenta. Tamo dolazi do čestih i snažnih potresa.
Seizmički talasi iz Ohotskog mora su prešli 6500 kilometara i stigli do evropskog dela zemlje. Ovo je zabeleženo prvi put za trista godina. Prema rečima Andreja Nikonova sa Instituta za fiziku Zemlje Ruske akademije nauka, vrlo snažni zemljotresi na Karpatima, koji se mogu osetiti na velikim daljinama, ne dešavaju se češće od jednog puta u šesto godina.