Najmlađi, treći sin beloruskog predsednika “na odlasku” Aleksandra Lukašenka, šesnaestogodišnji Nikolaj, poznat i kao “dečak sa zlatnim pištoljem”, ovih dana je nestao iz protestima zatrpanog Minska u nepoznatom smeru.
Danima se svi pitaju gde je iščezao “beloruski princ” kojeg je njegov otac, “poslednjievropski diktator”, kojem se trese tron nakon punih 26 godina vlasti, pripremao za svog prestolonaslednika.
Nagađalo se da je u SAD, pa u Nemačkoj, a onda je ruski tabloid KP uočio da se mladi Lukašenkov sin inkognito smestio u Moskvi, pod drugim imenom.
Ruski mediji odmah su se rastrčali i saznali da je Nikolaj trenutno u beloruskoj ambasadi u Moskvi, ali ne mogu se još složiti u tome da li nastavlja školovanje u elitnoj gimnaziji Moskovskog univerziteta ili pak u još elitnijoj, izolovanoj privatnoj školi “Prezident” u ekskluzivnom predgrađu Moskve Park Vile Žukovka, gde mesečna rata premašuje dve hiljade evra.
Obe škole kažu da pod tim imenom nemaju novog učenika, ali se ionako spekuliše da je on i došao u Moskvu sa lažnim identitetom. Dok traje potraga za mladim naslednikom, nedavno službeno proglašenim najpoželjnijim beloruskim mladoženjom, ali i najperspektivnijim mladim hokejaškim napadačem te zemlje na krajnjim istočnim granicama Evrope, poznato je da se ipak ispisao iz škole u Minsku, kao uostalom i njegove dve starije rođake (ćerke njegove starije polubraće), unuke beloruskog “Batka” (oca) - Anastasija i Darija, čiji se trag takođe gubi u metežu političkih zbivanja koja su zahvatila Belorusiju.
Naime, kako su javili neki beloruski mediji, članovi porodice Lukašenko napustili su školovanje u svojoj zemlji, jer im je postalo “nekomforno” da nastave sa učenjem u istim klupama sa profesorima koji su zakrčili ulice i trgove Minska tražeći odlazak sa vlasti njihovog oca i dede.
Tim pre što Lukašenko protestante otvoreno naziva “pacovima”, pa je procurio i snimak na kome ga Nikolaj u uniformi specijalca, sa šlemom na glavi i pancirom, naoružan automatom, prati u helikopter koji u niskom letu nadleće buntovnike.
- Pogledaj kako beže pacovi - oduševljen je stariji Lukašenko.
- A gde su? - pita Nikolaj.
- Pa, pobegli su, jer znaju da si ti sa mnom! - odgovara oholo predsednik čiji legitimitet priznaje samo Putinova Rusija.
Ipak, Belorusija je počela da se budi iz košmarnog sna shvaćajući da se vremena menjaju i da i taj narod pomešanog identiteta ima pravo na promene. Odlazak tatinog ljubimca u Moskvu mnogi su shvatili kao da će i otac krenuti istim putem i da će Moskva dobiti na skladištu diktatora, još jednog odbeglog “oca nacije”, poput ukrajinskog predsednika Viktora Janukoviča ili kirgiskog šerifa Askara Akajeva, koji su takođe u ograđenim naseljima podmoskovlja našli svoja zadnja utočišta u begu pred besom nekada voljenog naroda.
Čini se da se nade Aleksandra Lukašenka u svog mladog sina ipak neće ostvariti i, na žalost beloruskog naroda, najdraži sin nacije neće nakon školovanja preuzeti diktatorsku palicu od svog oca. Priča o Nikolaju Lukašenku zapravo je tužna priča o nesretnom prinčevskom “žapcu” iz trule i mračne močvare postsovjetskih despota.
Nikolaj je nesretno dete iz zlatnog kaveza nekadašnjeg šefa kolhoza koji se u turbulentnim vremenima raspada SSSR i komunizma uspeo na vrh jedne male simpatične države zagubljene u tim nedoumicama.
Nikolaj je treći sin Aleksandra Lukašenka, ali majka deteta još je misterija za belorusku javnost. Prema nekim dobro upućenim izvorima iz Palate nezavisnosti, majka Nikolaja navodno je Irina Abeljskaja, endokrinološkinja i nekadašnja lična doktorka Aleksandra Lukašenka, ali to nikada nije službeno potvrđeno.
Ona živi u raskošnoj vili u minskom ograđenom i nadziranom naselju Drozdi, gde može da uđe samo privržena režimska elita. I sam Nikolaj je gotovo do četvrte godine bio nepoznanica za tamošnju javnost. Majka njegove dvoje starije djece - Viktora i Dmitrija - Galina Želnerovič, seoska učiteljica kojom se Lukašenko oženio u mladim danima, danas je potpuno izolovana, daleka i nedostupna, pod nadzorom njegovih zaštitara u zaseoku Rižkoviči nedaleko od grada Mogiljova.
Prva dama Belorusije (koliko je poznato, nikada se nisu službeno razveli) živi kao u zlatnom kućnom pritvoru, daleko od muževljevog autoritarnog sjaja. Za malog Kolju službeno se saznalo tek pred njegov četvrti rođendan. Tada je Lukašenko doneo odluku: "Kolja će biti moj naslednik i nastavljač", kazao je jednom okupljenim novinarima, prenosi "Jutarnji list".
Kolja je od tada rastao pred očima javnosti, a britanski lord Timoti Bel, poznati stručnjak za odnose sa javnošću, za debele je novce, kažu, objašnjavao imidž koji treba graditi oko Nikolaja i njegovog oca. Zabeleženo je kako Nikolaju generali salutiraju kao da je odlikovani vojni komandant, kako prati oca na putovanjima ili političkim skupovima, paradama veterana, pa i kako pomaže na radnim akcijama.
Kao plavokosi mališan upoznao je jednog papu i nebrojene državnike - Huga Čaveza, Raula Kastra, tadašnjeg predsednika Rusije Dmitrija Medvedova i sadašnjeg Vladimira Putina, Sija Đinpinga, Baraka Obamu...
Uz to, postaće poznat po bogatim i bizarnim darovima kojima su mladog princa (beloruski mediji i režimska elita laskala mu je uspoređujući ga sa naslednikom britanske krune Vilijamom, a čak je, iako još nije punoletan, proglašavan najlepšim mladićem i seks-simbolom Belorusije). Kod Vladimira Putina u Novom Ogorjovu ili u Sočiju, kažu, bio je opušteniji od mnogih domaćina.
Ostaće zabeleženo da mu je, kao sedmogodišnjem dečaku, tadašnji ruski predsednik Dmitrij Medvedev poklonio zlatni pištolj, a 2012. je od Deda Mraza (svog oca) dobio na poklon specijalno izrađenu pneumatsku pušku, a Deda Mraz se pohvalio kako Nikolaj ima solidnu zbirku oružja i da je on “budući specijalac”.
Jermenski milijarder Garik Carukjan, vlasnik destilerije najpoznatijeg jermenskog konjaka Ararat, poklonio mu je bačvu od 50 litara koja se treba otvoriti na njegovoj svadbi, ali i dva bela (albino) lava koja su se čuvala u minskom zoološkom vrtu. Da li su i oni otišli sa Nikolajem u moskovski egzil, nije jasno.
Što je sa Nikolajem, tek ćemo videti, ali čini se da su se njegovi kristalni snovi razbili u buntu njegovih školskih kolega koji traže neke duge perspektive za svoju zemlju, a ne njegovog oca i pogotovo ne njega u budućnosti na čelu njihove države.