Pretvarala se da je prostitutka da bi ušla u zatvor i razgovarala sa Zoranom Jakšićem (60), drugim čovJekom klana „Amerika“, koji je uhapšen 2016. na sJeveroistoku Perua i od tada se nalazi u jednom od najopasnijih zatvora „Migel Kastro Kastro“.
“Stojim ispred visokih metalnih vrata sa bodljikavom žicom u prašnjavom predgrađu Lime, glavnog grada Perua. Peruanska policija je otkrila da je Jakšić 2016. preko luke Kalao brodovima poslao u Evropu više od tone najčistijeg kokaina i trenutno je na robiji od 25 godina” , kaže novinarka Pavla Holcova, osnivač sajta „investigace.cz“, i priča kako je ušla u njegovu ćeliju.
“Moj plan je bio jednostavan. Srijeda je dan za bračne posjete, kad je ženama dozvoljeno da posjete zatvorenike. Muškarcima su posjete dozvoljene nedjeljom. Nadala sam se da ću se stopiti sa masom žena i da mi niko neće postavljati previše pitanja. Dok sam išla prema kapiji, čovjek u havajskoj majici je povikao: „Hej, ne možeš u zatvor tako obučena“. Moje zelene pantalone i crna košulja izazvale su sumnjičavost jedne stražarke. Rekla mi je: „Žena si i treba tako i da izgledaš.“ Stojim kao ukopana ispred ulaza i razmišljam šta mi je činiti. Srećom, žena koja drži obližnju tezgu za rentiranje polovne odjeće dala mi je plavu majicu sa logom bejzbol kluba Jenkiji u dječjoj veličini, minić i zlatne sandale ukrašene plastičnim dijamantima, garderobu koja odgovara tipičnoj Peruanki koja ide u posjetu svom muškarcu, a stražarka je s odobravanjem klimala glavom” , navodi Pavlova, kojoj je stražar posle provjere pasoša udario pečat na podlakticu i poslao je u drugi red da joj udare i drugi pečat.”
“Stražar me je znatiželjno pitao: „Koga posjećuješ, kako to da imaš samo ime i jedno prezime? Odakle si? Kako je u tvojoj zemlji? Pošto su tamo sveske? Koliko je kod vas traktor?”. Kad sam rekla da idem kod Jakšića, nasmijao se: „Da li zna da dolaziš?”. Odgovorila sam mu da ne zna, da je ovo iznenadna posjeta i pitala sam gdje je njegova ćelija. Rekao mi je da je u bloku 1A i sustigao me dok sam odmicala ograđenim hodnikom i tiho tražio da mu dam pare. U šoku što mi otvoreno traži mito, rekla sam mu da idem kod Jakšića i da ne moram da dam novac!”, prepričava Čehinja.
“Blok 1A je oronula betonska zgrada sa debelim zidovima, skoro bez prozora i sa mnogo malih ćelija punih zatvorenika. U betonskom dvorištu su plastične stolice i stolovi gdje zatvorenici mogu da ručaju ili popiju kafu sa svojim ženama. Kad sam produžila dalje, prišao mi je zatvorenik Čino i odveo me do Jakšićeve ćelije. Ponašao se kao Jakšićev lični sluga i kucao je na metalna vrata: „Zorane, imaš posjetu.“ Jakšić je odgovorio da ne očekuje nikoga. Pratilac me je pitao: „Ko si ti onda?“, pa sam mu rekla da sam Pavla iz Praga. Za nekoliko sekundi vrata su se tiho otključala, a ćelava glava se promolila i gledala u mene zabezeknuto: „Šta hoćeš?”. Pokušala sam da zvučim što smirenije. Rekla sam da sam novinarka i da želim da razgovaram o njegovom slučaju. Odgovorio mi je da mrzi novinare i da ne daje intervjue. Dok mi je znoj curio niz leđa, predložila sam da pričamo o bilo čemu. Tada je otvorio vrata i pozvao me da uđem, dok je batler nestao” , kaže Pavla, koja je počela razgovor ne navodeći ništa u vezi sa narko-kartelima, kokainom ili pranjem para.
Novinarka kaže da Jakšić nije običan zatvorenik.
“Ne razlikuje se samo zbog svoje bijele kože i visine od više od dva metra. Samo oni najbogatiji mogu da priušte privatnu ćeliju sa kupatilom! Ima i dva mobilna telefona. Peruanska policija mi je rekla da on i dalje iz zatvora kontroliše trgovinu kokainom. Ćelija izgleda kao diskoteka iz devedesetih godina - crno-bijele pločice, jastuci od bijelog skaja, tabure, TV i plišano ćebe sa tigrastim desenom. Sjela sam na stolicu smrzavajući se u mojoj oskudnoj odjeći, a Jakšić je primakao malu električnu grijalicu do mojih nogu i ponudio mi vodu kao pravi domaćin “, kaže Pavla.
“ Postavila sam najgluplje moguće pitanje: „Da li vam išta nedostaje u zatvoru?“. Na moje iznenađenje, odgovorio mi je iskreno da ima sve što mu treba: „Ovdje sve možeš da kupiš. Donose mi hranu kakvu god hoću. Flaša viskija košta 100 dolara plus mito, a imam i omiljeni francuski parfem“. Tek kasnije sam saznala šta tačno znači „imam sve što mi treba“. Na spisku Jakšićevih posjetilaca ističe se grupa elitnih prostitutki iz Crne Gore. Uglavnom mu dolaze po dvije i provode po 16 sati u posjeti”, navodi novinarka i otkriva da se razgovor zahuktao pričama o Peloponeskim ratovima, Tukididu i drevnoj Sparti.
“Jakšić je ubeđen da su današnji Crnogorci potomci Spartanaca, a tako se i ponašaju. Prebacujemo se na genetiku i porijeklo evropskih naroda: „Česi su u stvari Kelti, a ne Sloveni”. Polemisali smo i o najstarijem pismu. Pokušala sam da usmjerim razgovor na nešto bliže kriminalu, pa sam rekla da mi je stražar tražio mito i da sam odbila da platim pozivajući se na njega kao mog domaćina. Nasmijao se i rekao da je siguran da će mu to naplatiti “, prisjeća se Pavla i navodi da je iznenada pregorela jedina sijalica i ostavila ih u mraku.
“Bila sam suviše nervozna i kroz glavu mi je proletjelo nekoliko strašnih scenarija, ali je Jakšić iz mraka dobacio: „Ne brini, neću te ubiti“. Odškrinuo je malo vrata da se svjetlo probije u ćeliju i rekao: „Hajdemo na kafu. Da li te je iko ikada pozvao na kafu u zatvoru?“. Ponudio mi je 10 brojeva veću perjanu jaknu. Rekao je da je im je zabranjeno da nose dukseve sa kapuljačom, ali da ga on ima, jer tamo sve može da kupi. Dok smo išli niz hodnik, robijaši su se okretali ka zidu, kao da znaju da Jakšić ne želi da iko gleda njegove posjetioce. Zatvorsko dvorište je bilo prepuno, ali smo našli prazno mjesto u improvizovanom kafeu i niko se nije usudio da sjedne za njegov sto. Pitao me je: „Kakvu kafu želiš? Možda espreso?“ ,kaže novinarka i prepričava kako je proteklo kafenisanje.
“Dok sam pila iznenađujuće dobru kafu, Jakšić je pričao o ostalim zatvorenicima: „Ovaj je dobio 18 godina za pljačku banke. Ovaj je dobio 25 za ubistvo, ali je nevin. Samo je posmatrao, a ubica je dobio 20. Nevjerovatno.“ Predstavio mi je Tiba, govoreći da je dobio 13 godina zbog šverca kokaina i da uskoro ide kući u Izrael. Doviknuo mu je: „Hej, Tibo, ovo je novinarka!“. Obojica su se cijepali od smijeha. Nisam razumjela šalu, ali oni nisu objašnjavali. Kad se malo pribrao od smijeha, počeo je priču o češkom mafijašu Radovanu Krejčiru: „Nisam uopšte znao da jedan Čeh može da dogura tako daleko.“
Čita knjige poznatih filozofa
“Prepoznala sam Senekinu knjigu „Pisma prijatelju Luciliju“. Izgleda da se ovaj narko-kralj zabavlja čitajući filozofske meditacije starorimskog književnika. Na pitanje da li mu se dopada Seneka, odgovorio je da je na prethodnoj robiji zapisivao zanimljive djelove. Pokazao mi je stranicu ispisanu sitnim slovima koja više liči na puškice za prepisivanje. Rekao mi je da je izgubio jednu stranu i da sad sve čita ispočetka. Kad je uhapšen 2009. na aerodromu u Barseloni, osim nekoliko lažnih pasoša, policija je kod njega našla gomilu papira sa sitno ispisanim citatima iz filozofskih djela Ničea i Kanta. Kod sebe je imao i listu djela klasične književnosti, precizno sortiranu po zemljama iz kojih potiču autori“, kaže Pavla.
“Pričali smo kako generalno funkcioniše trgovina narkoticima, na šta je rekao: „Mi to radimo slično kao i istraživački novinari. Kad mi treba neka informacija o trgovini drogom u Izraelu, nazovem Tiba i pitam ga ko se bavi švercom droge naveliko u Izraelu? Razumiješ, istraživanje tržišta“. U tom trenutku, stražar je viknuo da je vrijeme za posjete isteklo. Jakšić me je ispratio do mjesta dokle ga puštaju stražari. Zahvalila sam mu se na zanimljivom razgovoru dok sam se smješkala kao da smo stari poznanici, a on je rekao: „Hajde da se zagrlimo, za rastanak“, a čim sam odmakla, kroz smijeh je doviknuo: „Hej, već me juri policajac kojem nisi dala mito.“