Japanci žele da vide leteće automobile na svom nebu najkasnije za tri godine i evo kako to misle da izvedu.
Kao zemlja poznata po svom brzom i efikasnom saobraćaju, Japan se nada da će osvojiti sledeću granicu ljudske mobilnosti – da će pobediti u trci gradnje ličnih letećih automobila.
Ove nedelje na tajnoj lokaciji za testiranje u centralnom Japanu moglo je da se virne kako bi budućnost inisiprisana "Blejd ranerom" mogla da izgleda, piše australijska tv mreža ABC.
Pogonjeni sa osam motora, pilot Skajdajva (SkyDrive) je lako podigao leteći automobil, zapravo nekakav personalni helikotper ili još bolje dron, koji je lebdeo pred reporterom nekoliko minuta.
Manevar je bio kratak, a malobrojni gledaoci iza sigurnosnog stakla. Ali to nije umanjilo očaravajući efekat.
Čovek na vrhu kompanije koja razvija ovu spravu zove se Tomohiro Fukuzava, i on veruje da će za tri godine ljudi u Japanu moći da voze svoje leteće dvosede. Na udaljenosti do pet kilometara.
To ne zvuči mnogo, ali teorijski moglo bi da doveze putnika od tokijskog aerodroma Haneda do najvećeg prestoničkog saobraćajnog čvorišta.
U ovakvu budućnost veruje i japanska vlada, koja je donela mapu puta "revolucije vazdušne mobilnosti", u koji su uvezane vladine agencije, istaživači i proizvodne kompanije.
Trude se da sve dostupne tehnologiuje budu uključene da bi automobili komunicirali međusobno, nezavisno od pilota. Jer, ma kako neverovano zvučalo, tu je najveći ako ne i jedini pravi problem leteće revolucije.
"Leteći automobili će postati normalni u budućnosti a cena će padati sa brojem automobila i biće dostupni širokoj publici. Naš cilj je da do 2050, može da se stigne bilo gde u prenaseljnom Tokiju za desetak minuta", kaže Fukuzava.
Do tada treba rešiti mnogo tehničkih problema kako automobile održati u vazduhu dovoljno dugo (probem baterija) ali i onaj najveći – kako da se vozila ne sudaraju.
Posao Nobuoa Kišija kao šefa tehološkog odeljenja je da predvidi sve zastrašujuće stvari koje bi mogle da se dese za vreme leta po japanskom nebu.
"Modamo da rešimo kako da bezbedno letimo ako jedan propeler stane, i da obezbedimo lako sletanje", kaže on.
Ali, još važnije pitanje poteže predavač sa Univerziteta Novi Južni Velst, Sonja Braun.
"Na 150 metara u vazduhu ne možemo da stavimo saobraćajni znak 'stop' ili semafor, niti da koristimo postojeća pravila prvenstva. Zbog toga vozila moraju da sama komuniciraju međusobno. Dok to ne rešimo, nema bezbednog saobraćaja", kaže ona.