Do vremena Petra Prvog u Rusiji gotovo nije bilo profesionalne prostitucije.
Što, naravno, ne znači da nije bilo razvrata, kažnjavanja „bludnih devojaka“ bičevanjem, seksualnih usluga u banjama... Bilo je i podvođenja, odnosno pružanja usluga organizovanja tajnih sastanaka, što je crkva zabranila 1649. godine.
Klasične javne kuće pojavile su se u Rusiji tek za vreme Petra Velikog. U njegovo doba u Rusiju je stiglo mnogo toga iz Evrope, pa i ova delikatna rabota.
„Predionice“ i njihove stanovnice
U drugoj polovini XVII veka u Rusiji se pojavio veliki broj Evropljana koji su radili za državu. Gradili su brodove, obučavali vojnike i zanatlije, komandovali pukovima i flotilama. Za njima su stigli i trgovci, kuvari, sluge i prostitutke. U Evropi toga doba „ljubav za novac“ odavno je bila uobičajena stvar. Verovatno su se prve javne kuće u Rusiji pojavile upravo u moskovskoj Nemačkoj četvrti, tipično evropskom gradiću na obali Jauze, piše Russia Beyond.
Još 1697. godine car Petar je uputio naredbu jaroslavskom vojvodi Stepanu Trahaniotovu, dokument koji je bio uputstvo za sve gradske vojvode, u kojem se kaže: „Strogo treba voditi računa o tome da u gradu, predgrađu i okrugu... i u selima ne bude krčmi, bluda, ni duvana“, što direktno ukazuje da su se pojavila mesta na kojima ste za novac mogli da dobijete seksualne usluge.
Prostitucija je, praćena veneričnim bolestima, prodrla i u vojsku.
Carski ukaz od 13. februara 1719. godine propisivao je da se u Moskvi „u istražnim radnjama hvataju prestupne žene i devojke koje nisu za smrtnu kaznu“ i da se zatvaraju u „predionice“, gde će biti korišćene u proizvodnji pređe i izdržavane kao zatvorenici na robiji. U Peterburgu prva takva ustanova bila je Kalinkinski radnički dom u ulici Fontanka br. 166. Poznato je da je još za vreme carice Jelisavete Petrovne „lečenje radom“ ovde sprovođeno anonimno: žene su se vodile pod brojevima i imale su pravo da nose masku i skrivaju svoje ime i status.
Kako su se Katarina II i Nikolaj I starali o seksualnim radnicama
Katarina II se lično bavila problemima širenja infektivnih i zaraznih bolesti, kao i pitanjima javnog morala. Njen „Zakon o pristojnosti“ (1782) zabranjivao je organizaciju bordela i bavljenje prostitucijom. Za to su postojale novčane kazne i smeštanje na šest meseci u „popravne domove“, tj. radne zatvore ili fabrike. Katarina je i ranije, 1771. godine, sve privrednike obavezala da bespogovorno zapošljavaju osuđene prostitutke, dok su ih ranije fabrikanti pod različitim izgovorima vraćali nazad policiji.
Vlasti nisu pokušavale da izoluju ili proteraju prostitutke i svodnike, samo su ih povremeno primoravali da rade za državu i plaćaju kazne. Krajem Katarinine vladavine sve prostitutke su imale obavezu da prolaze medicinske preglede. Carica je takođe planirala da u gradovima izdvoji posebna mesta za javne kuće, ali smrt ju je sprečila a u ostvarenju te ideje.
Pavle I je sa njemu svojstvenom gigantomanijom i „u inat“ majci 1800. naredio da se iz nekog razloga baš moskovske prostitutke pošalju „u irkutske fabrike“. Od uhvaćenih i zatvorenih 69 žena njih 19, uglavnom vojničkih žena i udovica, stvarno su završile u Irkutsku. Bile su to najstrože primenjene mere protiv prostitucije u carskoj Rusiji.
Nikolaj I je u Rusiji faktički legalizovao prostituciju. Prema ranijim zakonima, ona je formalno i dalje bila zabranjena. Međutim, 1843. godine osnovan je „Lekarsko-policijski komitet“ koji je vodio evidenciju o prostitutkama. Umesto lične karte one su dobijale „zamensku kartu“ u kojoj su beleženi lekarski pregledi i uplate poreza. 1844. godine objavljena su „Pravila za gazdarice bordela“ i „Pravila za javne žene“.
Nikolaj I (koji je, uzgred, imao nekoliko poznatih miljenica) bio je vojnik i razumeo je koliko muškarcima na dugoj napornoj vojnoj službi (a u svim gradovima su uvek bili smešteni pukovi redovne vojske) nedostaje žensko društvo. Ljudsku prirodu, smatrao je car, ne treba iskoreniti, nego regulisati.
Kako su živele ruske prostitutke?
Od 1844. godine bordele su uz dozvolu policije mogle da otvaraju žene „od poverenja“ od 30 do 60 godina starosti. U njima su mogle da rade žene ne mlađe od 16 godina (minimalni uzrast za brak u to doba). „Madam“ je imala zadatak da se brine o zdravlju žena u javnoj kući. Javne kuće su redovno obilazili lekari, koji su žene sa očiglednim simptomima „francuskih bolesti“ slali u bolnice, a zdravima su popunjavali karte.
Madam je takođe sledovala kazna ako bi žene dovodila „u stanje potpune iscrpljenosti preteranom upotrebom“. Dodajmo da je žena mogla da napusti javnu kuću i dobije ličnu kartu nazad. Povod je obično bila udaja, starost, bolest ili predaja „devojke“ na staranje rođacima uz obavezu da paze na njenu moralnost.
Javne kuće u ruskim gradovima morale su da „rade tajno“, tj. bez tabli i reklame. Takođe je bilo zabranjeno da se nalaze bliže od 300 metara od škola i crkava, ali u ruskim gubernijama to ograničenje se stalno smanjivalo.
Klijenti su pomoću uslovnih znakova mogli da saznaju da bordel radi. Istoričarka Svetlana Mališeva piše da je u jednoj ulici u Kazanju kao takav znak služila igračka u obliku psa na prozoru. Ako je ona bila okrenuta njuškicom napolje, devojka je bila slobodna.
Bilo je zabranjeno da se u bordelu drži carev portret, dok ikone nisu bile zabranjene.
U provinciji je broj „devojaka“ u javnoj kući uvek bio veći od broja kreveta. U vreme slobodno od posla, uglavnom danju, one su sedele u istoj kući u kojoj su radile. Bilo im je zabranjeno da stoje pored prozora (i gledaju kroz njega) ili da se u grupama šetaju po ulicama. Obavezan deo njihove svakodnevice bilo je pijanstvo. 70-ih godina 19. veka vlast je čak ukinula zabranu držanja i prodaje alkohola u javnim kućama, koja se i tako nikada nije poštovala.
Dok je sredinom 19. veka u Peterburgu bilo registrovano oko 2.000 prostitutki, 1901. godine u 2.400 javnih gradskih kuća radilo je preko 15.000 žena (i to samo legalno!). Radi poređenja, u Kazanju su 1859. godine bile registrovane 274 prostitutke u 11 javnih kuća, dok je 1898. godine bilo 35 javnih kuća, a podataka o broju žena u njima nema.
Međutim, stvarni broj „prodavačica ljubavi“ bio je nekoliko puta veći od registrovanih. Ne želeći da se registruju, „najstarijim zanatom“ su se bavile i „horistkinje“, „harfistkinje“ i „pevačice“, koje su živele pri ustanovama u kojima su i radile. Često su one takođe zaista pevale ili svirale muzičke instrumente.
Broj žena koje su prodavale ljubav u Rusiji uoči revolucije 1917. godine bio je ogroman. Posećivanje prostitutki u tom društvu nije smatrano za „blud“, kao što se smatralo u staroj Rusiji, a smatra se i danas. To je bio oblik društveno prihvatljive zabave za muškarce, koji je bio uobičajen za studente, oficire i druge gradske muškarce. Posle Oktobarske revolucije u ovoj sferi mnogo toga se promenilo.