Samo u jedom danu Napolitaci su naručili i pojeli 60 hiljada pica, nakon što je italijanska vlada odobrila da picerije mogu da dostavljaju jelo na kućnu adresu.
Nardžbina je bilo toliko da su picerije morale da prave listu čekanja, a najtraženije su bile pica “Margerita” i “Marinara”, koje su i najednostavnije po sastavu.
Impresivan rezultat, čak i za Napolitance, utoliko više, što je radilo između 30 i 40 odsto ukupnog broja picerija u gradu, pekle su samo one koje su uspele na vreme da dezinfikuju radni prostor, posle odluke da je rad picerija ponovo dozvoljen pre dva dana.
Iz Napulja je i vest da je lokalni vlasnik picerije Eriko Porcijo (Errico Porzio) pokrenuo humanitarnu akciju pod nazivom “Jedna korona pica”.
Cilj akcije je da se svaki dan isporuči najmanje 50 pica pojedincima ili porodicama koje nemaju para.
Pica, jedno od najpoznatijih svetskih “brzih jela”, je bila jelo siromašnih u južnoj italijanskoj pokrajini Kampanja.
Prema nekim istoričarima pica je rođena jos u vreme antičkog Rima, kada su vojnicima koji su ratovali za carstvo, davali brašno, i još neke namirnice, a oni su se morali sami da se snađu kako da od toga sto dobiju naprave jelo.
Testo pice bilo je za njih zamena za posudu, tanjir iz kojeg su jeli.
Svetsku slavu pica je stekla u Americi, osamdesetih godina, gde su je se setili i počeli praviti i prodavati siromašni italijanski emigranti.
Osamdesetih godina “kao slavna”, pica se vratila u domovinu.
Picerije su postale omiljeno mesto porodičnog izlaska na ručak, i od prvih najjednostavnijih i po sastojcima najsiromašnijih, lista pica se proširila na vise od stotinu.
Gotovo svaka italijanska regija ima neku svoju, posebnu picu.
To je jelo koje se jede gotovo svugde u svetu, ali dobri poznvaoci tvrde da onome ko jednom okusi picu u Napulju, više ni jedna neće biti dovoljno dobra ni ukusna.
Specifičnoist joj daje testo, koje mora biti u isto vreme tanko, hrskavo, ali ne i tvrdo, a sastojci samo dodaju, ili oduzimaju, ukus i kvalitet ovom jelu.