Rusi su razvili krstareću raketu na nuklearni pogon, a Amerikanci ovo oružje nazivaju "letjeći Černobilj".
Juče je Rojters izvijestio da Rusija gradi lansirnu lokaciju za eksperimentalnu krstareću raketu na nuklearni pogon "Burevestnik", koju SAD nazivaju "SSC-X-9 Skyfall". Objekat je skoro završen, što sugeriše da bi nova raketa uskoro mogla da uđe u arsenal ruskih strateških raketnih snaga.
Lokacija se nalazi unutar skladišta nuklearnih bojevih glava, navodno nazvanog Vologda-20, otprilike 600 kilometara od granice Rusije sa Finskom i Estonijom. Sadrži devet fiksnih lansirnih pozicija, kao i objekte za pripremu projektila i bunkere za skladištenje nuklearnih bojevih glava. S obzirom na to da je sve na istoj lokaciji, vjerovatno će Burevestnik biti spreman za momentalno lansiranje, piše Foreign Policy.
Burevestnik je do sada privukao veliku pažnju. Američki zvaničnici osudili su ruski razvoj "krtećih raketa na nuklearni pogon koje šire radijaciju" i nazvali sistem "letjeći Černobil". Za razliku od standardnih krstarećih raketa, koje pokreću mlazni motori, Burevestnik za pogon koristi nuklearni reaktor.
Burevestnik bi trebalo da postane prva operativna raketa te vrste. SAD su istraživale koncept raketa na nuklearni pogon 1950-ih i 1960-ih kao dio projekta Pluton, ali su svi otkazani zbog zabrinutosti oko opasnosti koju bi sistem predstavljao za američko stanovništvo. Takva zabrinutost potvrđena je 2019. godine kada je Burevestnik eksplodirao tokom testiranja, ubivši nekoliko ruskih naučnika u oblasti raketa.
Napredni pogonski sistem Burevestnika i skoro neograničen domet bi mogli da omoguće Rusiji da koristi ovu raketu na radikalno nove načine. Britanski direktor odbrambenih obaviještajnih službi, general Džejms Hokenhal, rekao je novinarima 2020. da Moskva testira sistem krstarećih raketa na nuklearni pogon sa "globalnim dometom koji omogućava napad iz neočekivanih pravaca" i "skoro neograničenim vremenom krstarenja". To znači da bi projektil mogao da leti oko određene mete dugo vremena prije nego što udari, potencijalno čak i da leti oko cijele Zemlje.
Moguće zastrašivanje NATO-a i EU
Ovo je izazvalo zabrinutost da bi Rusija mogla da lansira rakete Burevestnik ako se nađe u krizi. Presretači bi tada mogli da krstare blizu ciljeva u SAD i zemljama NATO-a dok čekaju uputstva. Ovo bi omogućilo Moskvi da brzo udari nakon izdavanja naređenja, što bi značajno skratilo vrijeme reakcije NATO-a na rusku agresiju. Neki analitičari su čak spekulisali da bi Rusija mogla da pošalje Burevestnik preko evropske teritorije, a zatim da ga vrati u bazu i tako zastraši NATO saveznike da odustanu i popuštaju ruskim zahtjevima.
Ove procjene potencijalnih mogućnosti Burevestnika su, međutim, tehnički neizvodljive. Malo je vjerovatno da će Rusija upotrebiti novu raketu na ovaj način jer dva faktora ograničavaju njene mogućnosti i potencijalnu upotrebu: domet i vidljivost.
Uprkos tvrdnjama ruskog ministarstva odbrane da je domet rakete zapravo neograničen, postoje značajni troškovi koji uključuju letjenje na velikim udaljenostima ili krstarenje na velike udaljenosti.
Projektil ima ozbiljne probleme
Da bi se osiguralo da projektil funkcioniše bez oslanjanja na satelite, takođe je opremljen inercijalnom navigacijom, koja pronalazi poziciju projektila kroz proces mrtvog računanja. Konsultujući mehaničke akcelerometre i žiroskope, projektil može odrediti svoju poziciju pažljivim bilježenjem brzine i pravca i dužine leta.
Ali tokom vremena, male greške u sistemu za navođenje projektila se sabiraju, slično kao što će mehanički sat na kraju prestati da govori tačno vrijeme. Zbog toga bi dugo krstarenje projektila stvorilo ozbiljan rizik da skrene sa kursa i promaši cilj.
Rusija bi mogla da pokuša da daljinski vodi svoje rakete, ali ograničen domet ruskih komunikacionih sistema, zajedno sa malim problemom zakrivljenosti Zemlje, drastično ograničava oblast u koju bi Rusija mogla aktivno da cilja raketu. Malo je vjerovatno da bi Rusija mogla da šalje rakete daleko od svoje teritorije i da i dalje pouzdano komunicira sa njima. Ako bi Rusija instalirala daljinsko navođenje, projektili bi i dalje bili ranjivi na aktivnosti elektronskog ratovanja.
Međutim, to ne znači da je asortiman Burevestnika beskorisan. Krstareće rakete su zapravo avioni za jednokratnu upotrebu; kao i kod aviona, njihov domet je određen faktorima uštede goriva. Visina na kojoj projektil leti predstavlja važan kompromis: domet naspram detekcije. Što dalje leti raketa sa tradicionalnim mlaznim motorom, to postaje efikasnija u potrošnji goriva; pošto je vazduh rjeđi, otpor je manji.
Ali krstareće rakete na većim visinama takođe je lakše otkriti radarom. Nasuprot tome, manje visine omogućavaju raketama da lakše izbjegnu detekciju, ali gušći vazduh zahtjeva da mlazni motori sagorevaju više goriva, značajno skraćujući domet projektila.
Glavna prednost Burevestnikovog motora na nuklearni pogon je u tome što nema potrebe da se pravi kompromis između potrošnje goriva i mogućnosti detekcije.
Zbog problema u komunikaciji i preciznosti, Burevestnik vjerovatno nema mogućnosti da istinski iznenadi NATO. Burevestnik treba posmatrati kao direktan način probijanja vazdušne odbrane SAD i NATO-a, jer je sposoban da leti manje-više direktno ka svom cilju na izuzetno malim visinama.
Samo na papiru izgleda zastrašujuće
Pravi problem sa Burevestnikom je taj što bi Rusija mogla biti prinuđena da ga preventivno lansira u krizi jer je njegovo fiksno lansirno mjesto podložno napadima. Štaviše, raketa ima veoma dugo vrijeme putovanja do interkontinentalnih ciljeva u poređenju sa interkontinentalnim balističkim raketama, koje se mjeri satima, a ne minutama.
Burevestnik nije čudotvorno oružje, a izazovi koje postavlja bezbjednosti NATO-a nisu ni novi ni nepremostivi. Na papiru može izgledati zastrašujuće, ali tehnički problemi njegove misije ograničavaju njegovu prijetnju. Možda jedna od najboljih stvari koje NATO može da uradi da ostane jak u krizi jeste da ovo oružje nazove onim što jeste - oružjem terorista, piše FP.