Velika promjena u štrajkovima u Americi znači da radnici imaju ozbiljniji adut, a priču predvodi novi lider.
Štrajk radnika u automobilskoj industriji u Americi ne dešava se u vakuumu. To je dio rastućeg pokreta američkih radnika koji napuštaju posao. Od holivudskih scenarista do medicinskih sestara, fabričkih radnika i konobara poznatih lanaca kafića, hiljade radnika štrajkovalo je poslednjih mjeseci zahtevajući veće plate i poboljšane beneficije i uslove rada. Sindikat "Timsters" je nedavno iskoristio pretnju štrajkom od 340.000 članova u UPS-u da obezbedi većinu svojih zahteva, uključujući povećanje plata i nove klimatizovane kombije.
Laburisti su postali agresivniji zbog decenija stagniranja plata za radnike sa nižim i srednjim primanjima, dok su najbogatiji Amerikanci proširili svoje bogatstvo na nivoe bez presedana. Korporativni profiti su porasli od pandemije, a radnici žele veći dio njih.
"Došlo je do promjene generacija u radničkom pokretu i njegovom razmišljanju", rekao je Džozef Makartin, istoričar rada sa Univerziteta Džordžtaun.
Između 1979. i 2022. godine, godišnja primanja 1% najviših radnika, prilagođena inflaciji, porasla su za 145%, dok su prosječne godišnje plate najnižih 90% porasle za samo 16% - otprilike za desetinu brže, prema Ekonomskoj politici Institut. Nekoliko faktora je doprinelo ovim trendovima, uključujući deregulaciju, opadanje sindikata i male promene u federalnoj minimalnoj plati.
Automobilski radnici, na primjer, ciljaju na kompenzaciju generalnog direktora u Fordu, General Motorsu i Stellantisu - koja je porasla za više od 40% u poslednje četiri godine - kako bi insistirali na povećanju plata radnika. Radnici takođe veruju da imaju veću pregovaračku moć zbog situacije na tržištu rada i najjače javne podrške sindikatima u poslednjih nekoliko decenija.
"Trenutno je tržište rada snažno, kao i ekonomija, pa radnici i sindikati osećaju da imaju više uticaja kada ekonomske snage duvaju u pravcu u kom su bile", rekao je Makartin.
Radnici su dobili moć tokom pandemije kada je virus korona osvetlio suštinske žrtve radnika i ogromne razlike među američkom radnom snagom.
Nezaposlenost je na niskom nivou skoro decenijama i poslodavci objavljuju više otvorenih radnih mjesta, nego što ima nezaposlenih koji traže posao. To radnicima daje određenu polugu da traže više od onoga što žele.
Odobravanje radničkih sindikata je takođe na najvišoj tački od 1965, prema Galupu. Većina javnosti sindikate vidi kao ključ za poboljšanje plata i uslova rada. Radnici koji su u sindikatu zarađuju u proseku 10,2% više u platama od vršnjaka bez sindikata.
"Današnji radnici u štrajku možda imaju jači adut u pregovorima nego što bi imali u prošlosti s obzirom na današnju povećanu podršku javnosti sindikatima", rekao je Galup u saopštenju za javnost.
Ali uprkos rastućem broju štrajkova, Amerika i dalje ima 70% manje štrajkova u poređenju sa ranim sedamdesetim godinama prošlog vijeka, prema Institutu za ekonomsku politiku.
Članstvo u sindikatima je takođe dramatično opalo pošto su neke države postavile barijere sindikatima kroz takozvane zakone o "pravu na rad". Ti zakoni omogućavaju radnicima da odustanu od plaćanja honorara sindikatu na svom radnom mjestu, čak i ako imaju koristi od sindikalnih sporazuma. Članstvo u sindikatima je takođe opalo jer su se neke kompanije oštro protivile sindikatima. A sindikati nikada nisu organizovali radnike u nekim kompanijama kao što su proizvođač automobila Tesla i čeličana Nukor, koji se odbijaju od sindikata tako što radnicima isplaćuju veće plate.
U prelomnom trenutku u opadanju sindikata, 13.000 članova saveznog sindikata kontrolora letenja napustilo je posao 1981. godine, a predsjednik Ronald Regan ih je otpustio i zamijenio. Radnički sukob je imao zastrašujući efekat na sindikate. U međuvremenu, Regan je uživao podršku nekih sindikata, kao što je Međunarodno bratstvo vozača, i na izborima 1980. i 1984. godine.
Stopa članstva u sindikatima dostigla je vrhunac 1945. na 33,4% radne snage, saopštio je EPI. Godine 1985. 18% radne snage je bilo sindikalno organizovano. Prošle godine je 10,1% američkih radnika bilo sindikalno.
"Izašavši iz Reganove ere, sindikalni lideri su se povukli i želeli su da se slažu sa menadžmentom", rekao je Makartin. Kompanije su naučile kako da koriste štrajkove da oslabe sindikate i oni su postali manje uobičajeni.