Kineski mirovni plan u 12 tačaka probudio je gomilu kontroverzi ali i razotkrio kinesku viziju budućnosti.
Taj plan u neku ruku više deluje kao mišljenje nego konkretan i izvodljiv plan sa dosta opštih mesta. Ono što je poljujalo kredibilitet ovog predloga jeste da on dolazi dan posle glasanja na Generalnoj Skupštini OUN na kojoj je još jednom zatraženo hitno povlačenje ruskih snaga i ponovoljena je osuda agresije. Kineska uzdržanost se tumači na nekoliko nivoa. Prvi je da se Kina nalazi u potrazi za nekom svojom mirovnom inicijativom koja će napraviti jedinstvenu dinstinkciju od inicijative koju predvodi SAD i većina sveta (141. država). Drugi nivo je da Kina na ruskoj agresiji pokušava da profitira kako bi promovisala svoju Globalnu inicijativu za bezbednost bez značajnijeg rizika za dodatnu konfrontaciju sa SAD. Ovo je vrlo izgledan scenario u kome ako dođe do sloma Rusije sa svim međunarodnim i unutrašnjim posledicama NR Kina postaje akter koji može na tome kapitalisati i reći da su principijelno bili za mir. I u svakom scenariju se mogu pozvati na uzdržanost. Što je ispravan pravac ukoliko se ovaj mirovni plan od 12.tačaka prihvati od strane SAD i EU kao akcija neutralne države. Videli smo da plan nije naišao na takvo odobrenje već je vrlo brzo protumačen kao potvrda „pro-ruske“ neutralnosti. Ide se toliko daleko u pojedinim analizama i tvrdi se da bi Kina podržala Rusiju isporukom oružja da ne postoji opasnost od ekonomske izolacije odnosno sankcija pa čak i pomorske blokade koju Kina još nije u stanju da prevaziđe. To nije scenario u kome bi Kina htela da učestvuje. A i nema razloga. Ono za šta Kina ima razloga jeste da se stavi na čelo političkog Istoka i svojim akcijama preotme tron od Rusije. Vredi se podsetiti izjave predsednika Si Đinpinga u Nur-sultanu gde je potvrdio posvećenost zaštiti suvereniteta i teritorijalnog integriteta Kazkstana kome ne preti opasnost od NATO-a već od ruskog indertizma i pozivanja na „drevne ruske zemlje“.
Mirovni predlog od 12 tačaka više održava globalnu konfrontaciju sa SAD a manje je posvećen situaciji u Ukrajini. Pozivi na humanitarne koridore i izvoz žita te pomoć u kritičnoj infrastrukturi i posle ratnoj obnovi nije nova inicijativa ona je više puta zahtevana od strane 141. države sveta. Turska je konkretnim akcijama doprinela izvozu žita, direktnom sposobnošću da pritisne Rusiju. Mnogi se pitaju kakva je razlika između Turske i NR Kine jer obe države nisu uvele sankcije, ta razlika se vidi u činjenici da Turska ovaj rat naziva agresijom a Kina krizom. Turska podržava žrtvu, Kina govori o „dve strane“.
Kineski predlog se protivi unilateralnim sankcijama u celosti u tački 10. Ako znamo da su alternativa sankcijama oružani konflikt ostaje ne jasno na kojoj strani stoji Kina. Na koji način nastoje da zaustave Rusiju u oružanim akcijama? Ova tačka je više zabrinutost usled dugoročne razornosti posledica od sankcija. A i sama Kina je od vremena Donalda Trampa pod teretom ograničenja u određenim oblastima.
Status članice Saveta Bezbednosti više ne predstavlja imunitet, a što su pokazale 141. država. Sankcije nisu unilateralne već su odgovor 60% svetske ekonomije čije države umesto rata biraju sankcije.
Predlog se u tački 2., na samom početku, protivi kolektivnoj bezbednosti gde se dirketno misli na NATO kao relikt Hladnog Rata koji se formuliše kao vojni blok. Što ne odgovara sadašnjosti evropske bezbednosti i ovo je prvi put da Kina svojim stavovima zalazi u evropsku bezbednosnu arhitekturu što nije bio slučaj za period pre pandemije koronom 2019. Odbrambeni savezi proistekli iz Povelje OUN su sastavni atribut suverentiteta država i kao takvi ne mogu biti isključeni niti ograničeni od strane drugih država. Jasno je da Kina nema odgovor na bezbednosni kvadrilateralni dijalog koji se sve češće naziva azijskim NATO-om kao ni na AUKUS savez. Te sa tim u vezi preuzima rusku retoriku po pitanju NATO-a.
Svi ovi savezi i inicijative su bezbednosne potrebe i interes država koje ih formiraju. To je jedan od razloga zbog čega je mirvni predlog Pekinga naišao na hladan prijem u demokratskim državama, a ruska politika širenja sfera uticaja već sada se pokazala kao neuspešna i pogrešna.
Pitanje „duge ruke nadležnosti“ iz tačke 10. kineskog mirovnog plana otvorilo je čitav set pitanja na šta se to odnosi. Da li na sankcije, zamrzavanje imovine, gonjenje učinilaca ratnih zločina i onih entiteta koji podržavaju agresiju uključujući i one koji krše sankcije u izvozu dualnih tehnologija. Pitanje trećih eniteta je popriličan izazov za Kinu, kako da održi balans između obećanog i mogućeg u odnosu na Rusiju. Ali je otvorilo i kontra pitanja čemu služe kineske tajne policijske stanice ukoliko se takvoj praksi Peking protivi. Prašina oko tih stanica jedva se slegla a i Rumunija, Hrvatska i Srbija su se našle na listi od preko 100 zemalja gde bi te stanice mogle biti. Većina država je burno reagovala na tu okolnost koja je proizvela političku zategnutost. Incident sa balonom dodatno je podigao podozrenje kod suprotnog bloka.
Saopštenje direktora CIA Brnsa da Peking planira isporuku oružja Rusiji dodatno odaljava Kinu od Zapada. Sa strane posmatrano Kina se našla između dva strateška interesa jednog egzistencijalnog saradnje sa Amerikom i Evropom i drugog strateškog i geopolitičkog interesa u saradnji sa Rusijom.
Kako pomiriti ova dva interesa i nekom vrstom diplomatske dvosmislensoti održati poziciju globalnog takmaca SAD biće jako teško, diverzifikacija lanaca snabdevanja više nije ekonomsko već bezbednosno pitanje.
Plan za mir Pekinga neodvojiv je od Globalne inicijative za bezbednost čiji je kreator predsednik Si Ping.
Ova inicijativa za sada ne pronalazi podršku van globalnog Juga ali se u velikoj meri poklapa i na tragu je duha mirovnog plana. Za očekivati je da će inicijativa svoj početni zamajac naći unutar internih aktivnosti UN-a poput „Grupe prijatelja za globalnu razvojnu inicijativu“ koja okuplja oko 50 država. Inicijative bez obaveza uvek imaju šanse da okupe dobar deo država koje iz svojih razloga pristaju da ih podrže ili bar da budu prisutne. U jeku agresije na Ukrajinu Zapad na čelu sa Amerikom se pokazao kao pouzdan saveznik što je posebno važno za Tajvan i Filipine koji imaju odbrambene ugovore sa SAD a strepe od Kine.
Za kraj mirovna inicijativa demonstrira i opreznost u pozicioniranju sa unutrašnjim dilemama da li ići stazama Den Siaopinga. Takva odluka 1971. od Kine je napravila članicu saveta bezbednosti i jednog od najvećih profitera iz procesa globalizacije. Rusko strpljenje prema Kini takođe nije bezgranično. 2023. je godina kada će Rusija nastojati da raskrsti sa svim državama koje nisu njeni direktni ekonomski, vojni i politički podržavaoci. SAD su takođe na raskrsnici da li krenuti svom žustrinom u pravcu obuzdavanja Kine ili pak ponuditi određene ustupke na račun ruskih geostrateških interesa. Poseta Blinkena Centralnoj Aziji pokazuje da se računa na određeno bagatelisanje ruskim neprikosnovenim sferama uticaja može relaksirati odnose Vašingtona i Pekinga. Veliki reset je na pomolu. Rusija nema izbora sem da bude sirovinska baza za Kinu, dok sa druge strane Kina ima interes za unutrašnje stabilnom Rusijom zbog problematičnih granica ka Rusiji.
U današnjem trenutku potrebno je mnogo više od opštih inicijativa. Liderstvo se meri delima i konkretnim akcijama. Jedna od tih akcija je poziv na smanjenje strateških rizika u tački 9. u kome se jasno odbacuje ideja o upotrebiti nuklearnog oružja što je najvažnije što se u ovom trenutku želelo čuti od Pekinga.