Zapad se plaši ruskog poraza.
U avgustu 1991. tadašnje SAD Predsednik Džordž H.W. Buš je bio u Kijevu da posavetuje Ukrajince da ne proglašavaju nezavisnost. Samo nekoliko nedelja pre nego što je Ukrajina proglasila nezavisnost i samo nekoliko meseci pre raspada Sovjetskog Saveza, Buš je bio zabrinut zbog kolapsa sovjetske vlasti. Ovu zabrinutost su u to vreme ponovili i drugi zapadni lideri, uključujući nemačkog kancelara Helmuta Kola i britansku premijerku Margaret Tačer. Plašili su se da bi bez kontinuirane kontrole Moskve nad svojom imperijom budućnost zemlje bi bila obeležena nacionalizmom, etničkim sukobima i nuklearnim oružjem koje će doći u neodgovorne ruke. Ovi lideri, uprkos svim svojim dostignućima u upravljanju okončanjem Hladnog rata, bili su na pogrešnoj strani istorije po ovom fundamentalnom pitanju samoopredeljenja zarobljenih naroda od strane Moskve. Srećom, Ukrajina i druge bivše sovjetske republike koje su sada nezavisne nisu ih poslušale.
Danas smo svedoci sličnih strahova u zapadnim prestonicama. Pošto je režim ruskog predsednika Vladimira Putina u silaznoj spirali zbog katastrofalnog rata Kremlja protiv Ukrajine, kolaps ruskog režima, pa čak i mogući raspad Rusije, postali su glavni razlog za zabrinutost. Podrška ratu među ruskim građanima je smanjena, domaće kritike su porasle uprkos oštroj represiji, a stotine hiljada muškaraca pobeglo je iz zemlje otkako je Putin najavio delimičnu mobilizaciju krajem septembra.
Još jednom, Zapad okleva da na pravi način upravlja ovim novonastalim tenzijama pa bi mogao da napravi istu grešku kao 1991. Nekoliko zapadnih lidera je pokazivalo strah od pobede Ukrajine u ratu protiv Rusije. Rezultat je niz dvosmislenih izjava koje se vrte oko pitanja kraja rata. Umesto da pronađu jasne reči o ukrajinskoj pobedi, lideri se fokusiraju na to da uskrate Putinu uspeh koji on želi. Najdalje što će nemački kancelar Olaf Šolc otići je da izjavi da Putin “ne može da pobedi“. Francuski predsednik Emanuel Makron, koji nije propustio priliku da saopšti svoju želju da pregovara sa Putinom, čak je sugerisao da bilo kakav kraj genocidnog rata Kremlja ne sme da ponizi ruskog lidera, piše Foreign Policy.
Američka "sabotaža"
Stoga, ispod površine izuzetnog transatlantskog jedinstva koje se suprotstavlja ratu Rusije protiv Ukrajine, još uvek postoji jaz između zabrinutosti neposrednih suseda Rusije i onih zemalja dalje na zapadu. Vašington, Berlin i Pariz su zaokupljeni svojim strahovima od eskalacije i mogućnošću da Putin, sateran u ćošak, iskoristi nuklearno oružje. U Svetlu toga uskratili su Ukrajini ofanzivno oružje koje joj je potrebno da dobije rat. Na primer, Sjedinjene Države su odlučile da Ukrajini obezbede napredne raketne sisteme visoke pokretljivosti počev od juna meseca – ali su Amerikanci tajno instalirali funkcije koje bi sprečile njihovu upotrebu sa raketama većeg dometa i na taj način uskratile Ukrajincima mogućnost da napadnu vojne baze na ruskoj teritoriji , kao što je naširoko objavljeno ove nedelje. Nemačka je, uprkos pritisku Ukrajine i nekih NATO saveznika, dosledno odbijala da isporuči borbene tenkove Leopard (ili čak dozvoli drugim zemljama da ih snabdevaju) koji bi bili od velike pomoći Ukrajini da oslobodi okupirane teritorije.
Baltičke države i Poljska se ne plaše nikakve stvarne ili izmišljene eskalacije koliko ruske pobede. Stoga su Kijevu pružili onoliko vojne pomoći koliko su mogli, nadmašujući mnoge druge zemlje kada se meri u odnosu na veličinu njihovih ekonomija. I oni su svoju frustraciju zapadnjačkim stavom jasno pokazali. Sa stanovišta ovih zemalja, nedosledna i stalno promenljiva ograničenja Zapada koja se ogledaju u selektivnoj vrsti oružja koje će isporučiti Ukrajini, nepotrebno produžavaju rat, povećavaju broj poginulih vojnika i stradanje civila u Ukrajini i povećavaju šanse da Putin ipak preokrene tok rata. On se nije udaljio od svog deklarisanog cilja uništenja ukrajinske državnosti i može biti odbijenn samo silom — što pre, to bolje, tvrde članice NATO-a koje se nalaze blizu ruske države.
Ironično je da se zapadni Evropljani više plaše eskalacije nego zemlje bliže Rusiji. Rat je, zapravo, već stigao na njihovo tlo. Kada je, tokom jednog od mnogih ruskih napada na civilnu infrastrukturu, ukrajinski projektil protivvazdušne odbrane pao na poljsku teritoriju i ubio dvoje ljudi 15. novembra, Poljaci su incident videli kao dokaz da je Ukrajini potrebna veća vojna pomoć Zapada, a ne manja. Ako bi Rusija upotrebila nuklearno oružje ili, što je verovatnije, napala ukrajinsku nuklearnu elektranu, posledice bi prvo pogodile susedne zemlje. Te zemlje bi se takođe suočile sa najvećim teretom koji nosi novi talas ukrajinskih izbeglica—ali su voljni i spremni da ih prime.
Tri velika preokreta
Biti predmet ruske imperijalne politike od 1700-ih do danas naučilo je baltičke zemlje i Poljsku da se više plaše ruske snage nego slabosti — i da se boje potencijalne pobede Rusije u Ukrajini mnogo više nego njenog poraza. Samo u 20. veku su se dogodila tri velika preokreta u Evropi, od kojih je svaki imao egzistencijalne posledice po tri baltičke države i Poljsku. Ove zemlje su stekle nezavisnost kao rezultat Prvog svetskog rata, bile su dva puta okupirane od strane Sovjetskog Saveza tokom i posle Drugog svetskog rata, a nezavisnost od Moskve su ponovo uspostavile završetkom Hladnog rata. Početak druge ruske invazije na Ukrajinu, 24. februara, bio je još jedan takav sudbonosni trenutak. U nekim zapadnim prestonicama prvobitni instinkt je bio da prihvate ono što su videli kao neizbežni poraz Ukrajine i da ne produžavaju sukob slanjem oružja. Neposredni instinkt baltičkih država i Poljske, s druge strane, bio je da učine sve da pomognu Ukrajini i spreče pobedu Rusije.
Za razliku od zapadnih vlada, baltičke države i Poljska obraćaju veliku pažnju na ono što Putin i ruska elita zapravo govore, uključujući njihovu jasno izraženu nameru da ponovo uspostave imperijalnu sferu kontrole Moskve. Invazija otvara dve perspektive: ili Rusija nasilno nameće svoj uticaj na svoje susede, počevši od Ukrajine i nastavlja sa drugim državama koje je ranije kontrolisala, ili Ukrajina ponovo potvrđuje svoju slobodu i na kraju se pridruži evroatlantskoj zajednici kao punopravni član. Bilo koja varijanta između — na primer, prekid vatre koji zamrzava sukob — omogućiće Putinu ili njegovom nasledniku da se ponovo naoružaju, dopune zalihama i ponovo pokrenu. Da bi Ukrajina obezbedila svoju slobodu, Rusija mora da pretrpi jasan poraz u Ukrajini.
To ne znači da zabrinutost u vezi sa ruskim nuklearnim oružjem ne treba shvatiti ozbiljno. Upravljanje pretnjom zahteva mešavinu razboritosti i čvrstine sa Zapada. Međutim, zbog prevelike razboritosti, Rusija je uspela da pametno manipuliše strahovima od nuklearnog Armagedona kako bi održala situaciju u kojoj Zapad okleva od slanja težeg i dalekosežnog oružja Ukrajini. Srećom, Zapad se sada ponovo uči odvraćanju – uključujući jasnu poruku Rusiji o razornim posledicama koje bi pretrpela ako bi sprovela svoje nuklearne pretnje. U interesu globalne stabilnosti je da Kremlj ne uspe da upotrebi nuklearnu ucenu kako bi izvukao pobedu u Ukrajini. Štaviše, upotreba nuklearnog oružja u Rusiji nosi veliki rizik za Putina i stoga je malo verovatna. Upotreba konvencionalne sile od strane Rusije za okupaciju teritorija u susednim zemljama, nažalost, je poražavajuća realnost.
Zapadni oprez
Malo je verovatno da će Moskva uskoro odustati od svojih imperijalističkih planova o susednim zemljama, a svaki pogled na istoriju imperija pokazuje da samo jasan poraz može da iznudi promenu u razmišljanju. Ideja da je Rusija bezbedna samo ako dominira svojim manjim susedima i kontroliše sferu uticaja duboko je ukorenjena u vekovima ruske misli. Nijedan manji sused Rusije još nije uspeo da ostvari istinski prijateljske odnose: čak je i Finska, koja je pokušala gotovo sve osim da dozvoli da bude okupirana, odustala i sada je na putu da uđe u NATO. Po svoj prilici, sledeći ruski lider će izaći iz sadašnjeg sistema kojim dominiraju bezbednosne snage — i predstavljaće iste vrednosti i pogled na svet koji su sada izloženi u Ukrajini. Čini se da je raspad Rusije mnogo manje verovatan od nastavka centralizovane, autokratske i opresivne vladavine.
Uprkos realnosti, neki zapadni lideri se i dalje nadaju da će se vratiti na verziju starog statusa kvo sa Rusijom. Šolc, dok govori o vojnoj pomoći Ukrajini, nada se da „možemo da se vratimo na mirovni poredak koji je funkcionisao i da ga ponovo učinimo bezbednim“. Susedima Rusije ostaje da se pitaju šta bi Šolcu mogla da znači „poredak koji je funkcionisao“. Tokom Hladnog rata, veliki delovi centralne i istočne Evrope bili su okupirani. Devedesetih godina prošlog veka Rusija je podsticala ratove i zamrznute sukobe u postsovjetskim državama kako bi ih držala pod svojom kontrolom. Rusija je napala Gruziju 2008. i borila se i okupirala Ukrajinu od 2014. Zapadne vlade su izdale nekoliko diplomatskih izjava i manjih sankcija, ali su podržale sferu uticaja Rusije blokirajući težnje Ukrajine i Gruzije da se pridruže Evropskoj uniji i NATO-u. Ovaj oprez je motivisan željom da se smanje tenzije i osigura stabilnost, ali je na kraju podstakao Rusiju da silom nametne svoj „poredak koji je funkcionisao”.
Danas su najstabilniji deo neposrednog susedstva Rusije one zemlje koje su pristupile NATO-u i EU po sopstvenom izboru i naporima da se oslobode dominacije Moskve. Na isti put je krenula Ukrajina, koju podržava više od 80 odsto njenih građana. Tokom 1990-ih, baltičke države morale su da prevaziđu jake sumnje u zapadnim prestonicama u pogledu mudrosti proširenja EU i NATO-a na sve bivše sovjetske republike. Neki zapadni posmatrači nastavljaju da ponavljaju tvrdnje Kremlja da je proširenje NATO-a krivo za rastuću agresivnost Rusije. Ipak, ruski susedi suviše dobro znaju da NATO nije izazvao ruski agresivni imperijalizam, koji je postojao vekovima pre nego što je savez čak i rođen. Naprotiv, pokazalo se da je proširenje NATO najuspešnije sredstvo za njegovo obuzdavanje. Kada je odvrati nadmoćna sila, Rusija se povlači.
Hrabrost i odlučnost Ukrajinaca da brane svoju nezavisnost su istorijska šansa za Sjedinjene Države i Evropu da zadaju odlučujući udarac ruskom imperijalizmu i toksičnom nacionalizmu. Ali do sada, glavne zapadne sile oklevaju da se potpuno stave iza ovog ishoda. Ukrajina, koju snažno podržavaju baltičke zemlje i Poljska, insistira da se protiv Rusije mora boriti, izolovati i sankcionisati sve dok se potpuno ne povuče iz Ukrajine, plati reparaciju za ratnu štetu i isporuči Ruse optužene za ratne zločine pred suđenje. Ovo će biti dug proces koji će zahtevati promenu zapadnog razmišljanja, ali je neizbežan ako se ispravljaju greške iz prošlosti u rukovanju ruskom agresijom. Na kraju, slobodna i demokratska Ukrajina, bezbedna u svojim granicama i potpuno integrisana u transatlantsku zajednicu, biće najbolja moguća šansa za duboku transformaciju unutar Rusije. Upravo taj ishod – u vezi sa kojim Zapad treba da bude jasan – mogao bi jednog dana da otvori istinski mirnu, postimperijalnu eru u odnosima Rusije sa susedima.