Razlika između prljave i atomske bombe je velika.
Ruske optužbe da Ukrajina namerava da baci prljavu radioaktivnu bombu na neki deo svoje teritorije, koje je u nedelju pokrenuo ruski ministar odbrane Sergej Šojgu u telefonskim razgovorima sa visokim zapadnim zvaničnicima, izazvale su nove strahove da Vladimir Putin razmišlja o eskalaciji svoje krvave invazije na Ukrajinu.
Stručnjak za nuklearnu sigurnost Zdenko Šimić, vodeći istraživač Energetskog instituta Hrvoje Požar u Zagrebu, kaže da je međunarodna kontrola radioaktivnih materijala izuzetno razvijena i stroga kada su u pitanju aktivnosti koje mogu dovesti do razvoja nuklearnih bombi. "Međutim, to nije slučaj kada su u pitanju brojni drugi radioaktivni materijali koji se koriste u laboratorijama, industriji i medicini. To znači da je pretnje prljavim bombama gotovo nemoguće kontrolisati kada su državni akteri u pitanju", kaže Šimić
Razlike između atomske i prljave bombe
Razlika između atomske i prljave bombe je velika. Atomska bomba se zasniva na nuklearnoj reakciji, fisiji ili fuziji, koja izaziva eksploziju i zračenje. Prljava bomba je zasnovana na eksploziji klasičnog eksploziva kao što je dinamit ili TNT. Ta bomba sadrži radioaktivni materijal koji se raspršuje u eksploziji.
Prljava bomba ne mora da sadrži visoko prečišćeni, posebno radioaktivni fisioni materijal (uranijum 235 ili plutonijum 239) koji se koristi u nuklearnoj bombi. Radioaktivni materijal prljave bombe može se prikupiti iz različitih izvora – iz industrije, bolnica, naučnih laboratorija ili nuklearnih elektrana. Zbog toga je prljavu bombu mnogo lakše i jeftinije napraviti od nuklearne bombe.
Takođe se lako može transportovati u koferu ili automobilu. Međutim, važno je istaći da se za potrebe izrade prljave bombe radioaktivni materijal mora samleti u prah, što otežava upotrebu visoko radioaktivnih materijala.
Razorna moć prljave bombe
Posledice eksplozije prljave bombe zavisile bi od mnogih faktora, uključujući snagu eksploziva, količinu i vrstu upotrebljenog radioaktivnog materijala, vremenskih uslova kao što su vetar i kiša itd. Prljava bomba ima milione puta manju eksplozivnu i radioaktivnu razornu moć od atomske bombe. Na primer, atomska bomba bačena na Hirošimu imala je razornu moć od 20.000 tona TNT-a. Razorna moć prljave bombe merila bi se kilogramima, a ne tonama ili hiljadama tona.
Oblak radijacije nuklearne bombe mogao bi se proširiti na stotine kvadratnih kilometara, dok bi se radijacija od prljave bombe mogla raspršiti u roku od nekoliko blokova ili kvadratnih kilometara oko mesta detonacije, u zavisnosti od vremenskih uslova. Broj žrtava primarne eksplozije prljave bombe bio bi relativno mali, kao i svaka obična bomba sa istom količinom eksploziva. Efekat zračenja radioaktivnog materijala takođe ne bi bio veliki. Kako se radioaktivni materijal širi, postaje manje koncentrisan i manje štetan. Neposredni zdravstveni efekti izlaganja niskim nivoima radijacije koji se očekuju od eksplozije prljave bombe verovatno bi bili minimalni. Efekti izlaganja radijaciji bi bili određeni sledećim faktorima:
Vrsta zračenja korišćenog radioaktivnog materijala (gama, beta ili alfa). Alfa-zraci su ubrzana jezgra helijuma; beta-zraci su ubrzani elektroni ili pozitroni, a gama-zraci su elektromagnetni talasi, poput rendgenskih zraka, svetlosti ili radio talasa, ali sa mnogo kraćim talasnim dužinama (to jest, mnogo većom energijom). Čestice helijuma i elektroni zaustavljaju se u nekoliko centimetara vazduha ili u tankom sloju tkanine ili kože. Čestice izotopa raspršene eksplozijom predstavljaju ozbiljnu opasnost po zdravlje uglavnom samo ako se udišu. Gama zraci mogu proći kroz mnogo metara vazduha ili mnogo centimetara olovne zaštite, u zavisnosti od njihove energije.
Udaljenost od zračenja do pojedinca. Koncentracija radioaktivnog materijala brzo opada sa udaljenosti od mesta eksplozije. Način izlaganja - spoljašnji ili unutrašnji. Kontakt kroz kožu dodirom je najmanje opasan za alfa i beta zračenje, kontakt kroz pluća disanjem ili kontakt kroz varenje unosom kontaminirane vode ili pića je mnogo opasniji, posebno za alfa zračenje.
Dužina vremena izloženosti. Zavisi od toga da li je radioaktivnost izvan tela ili unutar njega i od vrste radionuklida (vreme poluraspada i tzv. biološko vreme zadržavanja u telu).
Psihološki i ekonomski efekti
Glavna šteta koju bi prljava bomba izazvala je to što bi prostor kontaminiran radioaktivnim materijalom morao da se evakuiše, a njegova dekontaminacija bi mogla da zahteva dosta vremena i troškova. Posledice eksplozije prljave bombe teško je predvideti, posebno jer do sada nijedna nije aktivirana, iako je bilo nekoliko neuspešnih pokušaja.
Međutim, Federacija američkih naučnika predstavila je moguće posledice eksplozije prljave bombe u dva scenarija. U Vašingtonskom scenariju, delić grama cezijuma-137 (izvor gama zračenja) detoniranog eksplozivom od oko 5 kg TNT-a bi toliko kontaminirao naselje u radijusu od pet blokova da bi bez dekontaminacije, ako bi nastavili da bi tamo živeli, imali bi za pet odsto veći rizik od razvoja raka (jedan od 1.000 bi dobio rak tokom života).
U drugom scenariju, u kojem bi 5 kg TNT-a u Njujorku rasulo devet grama kobalta-60 (izvor beta i gama zračenja) na vrh Menhetna, čitav kraj bi postao nenastanjen jer bi rizik od raka porastao na 1 u 100, pod pretpostavkom da nije izvršena dekontaminacija, ako su stanovnici tu nastavili da žive 40 godina.
Drugim rečima, oba scenarija bi zahtevala dekontaminaciju širokih područja, što bi bilo teško da su korišćeni radioaktivni materijali hemijski vezani za građevinski materijal. Zbog toga bi neke zgrade morale biti srušene, radioaktivni materijali bi se morali ukloniti sa drugih lepljivim materijalima, a površinski sloj zemlje bi morao biti uklonjen.
Ali čak i nakon dekontaminacije, čak i kada bi se zračenje vratilo u normalu, tzv prirodno pozadinsko zračenje, ljudi bi se teško odlučili da se iz straha vrate u takva područja, bilo da žive ili da rade. Turizam bi na takvom mestu verovatno zamro za dugo vremena. Iako radijacija može biti minimalno povišena, mnogi ljudi je se posebno plaše jer je to nešto što ne vide ili osete, pa je izvor opasnosti nepoznat.