Malta, Kipar i Grčka prevoze ogromne količine ruske nafte, uglavnom u treće zemlje, Indiju i Kinu.
Špedicije sa Malte, Grčke i Kipra gotovo su udvostručile transport ruske nafte morima od početka rata u Ukrajini prenosi engleski The Independent.
"U februaru, kada su Putinove trupe izvršile invaziju na Ukrajinu, kompanije i brodovi povezani sa tri zemlje prenijeli su 31 milion barela ruske nafte. U maju je taj broj skočio na 58 miliona barela. Ukupno, brodovi su povezani sa Grčkom, Maltom i Kiprom. od februara je prevezeno 178 miliona barela, u vrijednosti od 17,3 milijarde dolara (13,9 milijardi funti) po trenutnim cijenama ruske nafte. Na početku rata, brodovi povezani sa tim zemljama nosili su nešto više od trećine izvoza nafte iz ruskih luka do nešto više od pola“, piše engleski list.
Ova sabotaža sankcija nije protivzakonita, jer Evropska unija, zahvaljujući nekim članicama nije zabranila evropskim brodarskim kompanijama da transportuju naftu u treće zemlje, uglavnom Indiju i Kinu. Stoga The Independent zaključuje da Rusija zapravo zarađuje na evropskoj gluposti. Naime, cijene nafte u Evropi su skočile u iščekivanju blokade njenog uvoza iz Rusije. Evropljani je i dalje uvoze, ali sada je ruska nafta građanima skuplja, a Rusija vrijedno reinvestira tako stečeni višak u ratu protiv Ukrajine.
Bivši grčki ministar ekonomije Janis Varufakis dodaje da čak ni Grčka ne zarađuje na povećanom transportu ruske nafte po višim cijenama jer su, kaže, skoro sve angažovane grčke špedicije registrovane u neevropskim zemljama.
Bendžamin L. Šmita, naučni saradnik na Univerzitetu Harvard i viši saradnik u Centru za analizu evropske politike, vjeruje da nesposobnost Evrope da potpuno zabrani rusku naftu znači da će "Moskva i dalje osjećati nedovoljan pritisak da popusti".
Klej Loveri, potpredsjednik Instituta za međunarodne finansije, rekao je da je ruska vlada na putu da ove godine primi neviđenih 250 milijardi dolara gotovinskog priliva. Ona održava finansije stabilnijim čak i kada se njena ekonomija pogoršava“, rekao je Loveri.
Podrazumijeva se zaključak da sankcije ne smiju imati takve rupe, jer se postiže kontraefekat: šteta se ne nanosi privredi agresora, već privredi i građanima Unije.