"ZNALI SMO DA SU MRTVI JER BI PRESTALI DA VRIŠTE!" Stradalo 20.000 Rusa! Decu smo ubijali, NISU ZNALI ŠTA IM SE SPREMA

Danas se obeležava Dan pobede nad fašizmom u Drugom svetskom ratu. Jedan od najmračnijih zločina koji se odigrao pod njegovom kapom je svakako Holokaust, ili kako su to nacisti nazivali - "Konačno rešenje" jevrejskog pitanja. O zverstvima koja su se događala pre svega u logoru Aušvic tokom suđenja u Nirnbergu govorio je komandant logora Rudolf Hos. Ove godine je 75 godina od njegovog svedočenja.

Naglašavamo da bi neki delovi njegovog svedočenja mogli biti VEOMA UZNEMIRUJUĆI za čitaoce.

Hos je bio komandant Aušvica od maja 1940. do decembra 1943. godine. U leto 1941. godine pozvao ga je komandant SS trupa Hajnrih Himler da dođe u Berlin kako bi dobio naređenja.

"Rekao mi je nešto u smislu – ne sećam se tačnih reči – da je firer izdao nalog za konačno rešenje jevrejskog pitanja. Mi, SS, moramo izvršiti to naređenje. Ako se to ne sprovede sada, onda će Jevreji kasnije uništiti nemački narod. Aušvic je odabran zbog njegovog lakog pristupa železnici, kao i zbog toga što je prostrano mesto nudilo prostor za mere koje obezbeđuju izolaciju", rekao je Hos tokom svedočenja.

On je rekao i da je Adolfa Ajhmana sreo nešto posle četiri nedelje nakon što je dobio naređenja od Himlera.

"Došao je u Aušvic da sa mnom razgovara o detaljima izvršenja datog naređenja. Kao što mi je rajhsfirer rekao tokom našeg razgovora, on je dao instrukcije Ajhmanu da sa mnom razgovara o izvršenju naređenja, a ja sam od njega trebalo da dobijem sva dalja uputstva. Inače, logor Aušvic je bio oko tri kilometra udaljen od grada. Oko 20.000 hektara okolne zemlje očišćeno je od svih bivših stanovnika, a u ceo prostor mogli su da uđu samo esesovci ili civilni službenici koji su imali posebne propusnice. Imanje gde je kasnije izgrađen logor za istrebljenje, nalazilo se dva kilometra od logora Aušvic. Same logorske instalacije, odnosno privremene instalacije koje su u početku korišćene bile su duboko u šumi i niotkuda ih oko nije moglo uočiti. Pored toga, ovo područje je proglašeno zabranjenim područjem i u njega nisu mogli ući čak ni pripadnici SS-a koji nisu imali posebnu propusnicu", rekao je Hos.

Nakon dolaska vozova u kome su bili zarobljenici, njima je oduzimano sve što su imali, kaže Hos. Morali su da se skroz skinu i da predaju svoje dragocenosti. I onda bi odmah otišli u smrt. Većina njih nije znala šta im se sprema, jer su preduzeti koraci da ne posumnjaju. Na primer, na svim vratima i na svim zidovima stajali su natpisi da će se podvrgnuti dezinfekciji ili tuširanju.

"Procenjuje se da je najmanje 2.500.000 žrtava pogubljeno u Aušvicu - bilo gasom bilo spaljivanjem, a najmanje još pola miliona je podleglo gladi i bolestima. Ukupno je umrlo oko 3.000.000. Ova brojka predstavlja oko 70 ili 80 odsto svih ljudi koji su poslati u Aušvic kao zarobljenici, a ostali su odabrani i korišćeni za ropski rad u industriji koncentracionih logora; među pogubljenima i spaljenima bilo je oko 20.000 ruskih ratnih zarobljenika. Ostatak ukupnog broja žrtava obuhvatao je oko 100.000 nemačkih Jevreja, i veliki broj građana, uglavnom Jevreja, iz Holandije, Francuske, Belgije, Poljske, Mađarske, Čehoslovačke, Grčke ili drugih zemalja. Pogubili smo oko 400.000 mađarskih Jevreja samo u Aušvicu u leto 1944.", naveo je Hos.

“Konačno rešenje“ jevrejskog pitanja, nastavio je on, značilo je potpuno istrebljenje svih Jevreja u Evropi.

"Naređeno mi je da uspostavim objekte za istrebljenje u Aušvicu u junu 1941. U to vreme su već postojala tri druga logora za istrebljenje: Belzek, Treblinka i Volzek. Posetio sam Treblinku da saznam kako su vršili svoja istrebljenja. Komandant logora mi je rekao da je likvidirao 80.000 u toku pola godine. On se prvenstveno bavio likvidacijom svih Jevreja iz Varšavskog geta. Koristio je monoksidni gas. Nisam mislio da su njegove metode bile veoma efikasne. Dakle, kada sam postavio zgradu za istrebljenje u Aušvicu, koristio sam Ciklon B (pesticid na bazi cijanida) koji smo ubacivali u komoru smrti iz malog otvora. Za ubijanje ljudi u odaji smrti bilo je potrebno od 3 do 15 minuta, u zavisnosti od klimatskih uslova. Znali smo kada su ljudi mrtvi jer bi prestalo njihovo vrištanje. Obično smo čekali oko pola sata pre nego što bismo otvorili vrata i izvadili tela. Nakon što su tela uklonjena, naši specijalni komandosi bi skinuli prstenje i povadili zlatne zuba sa leševa. Ovo zlato je pretopljeno i doneto u Glavni medicinski štab SS-a u Berlinu", rekao je on tokom suđenja.

Hos je potom nastavio sa pričom kakva je još "poboljšanja" napravio u odnosu na drugi logor, govoreći o tome kao da se ne radi o jednom od najmonstruoznijih zločina koje je savremeni svet video.

"Još jedno poboljšanje koje smo napravili u odnosu na Treblinku je to što smo izgradili našu gasnu komoru da primi 2.000 ljudi odjednom, dok je u Treblinki u njihovih deset gasnih komora moglo da stane po 200 ljudi u svaku. Način na koji smo birali naše žrtve je bio sledeći: imali smo dva SS lekara na dužnosti u Aušvicu da pregledaju dolazne transporte zatvorenika. One sposobne za rad slali bismo u logor. Drugi su odmah poslati u postrojenja za istrebljenje. Deca mlađih godina su uvek bila ubijana jer su zbog njihovih godina bila nesposobna za rad. Evo još nešto u čemu smo bili bolji od logora Treblinka. Tamo su žrtve skoro uvek znale da će biti ubijene, a u Aušvicu smo nastojali da prevarimo žrtve da pomisle da treba da prođu kroz proces dezinfekcije. Naravno, često bi oni shvatili naše prave namere i ponekad smo zbog toga imali nerede i teškoće. Žene su vrlo često skrivale svoju decu ispod odeće, ali, naravno, kada bismo ih našli, slali smo decu na pogubljenje. Od nas se zahtevalo da izvršimo ova istrebljenja u tajnosti, ali naravno da je gadan i odvratan smrad od neprekidnog spaljivanja tela prožimao celo područje i svi ljudi koji žive u okolnim zajednicama znali su da se istrebljenja dešavaju u Aušvicu", rekao je Hos.

Prema njegovim rečima smrt usled trovanja gasom bi nastupila u periodu od 3 do 15 minuta.

"Pre nego što bi umrli oni bi pali u nesvest. Prema onome što sam mogao sam da saznam ili iz onoga što su mi rekli lekari, vreme potrebno za gubitak svesti ili nastupanje smrti variralo je u zavisnosti od temperature i broja ljudi prisutnih u komorama. Gubitak svesti se obično desi u roku od nekoliko sekundi ili nekoliko minuta", rekao je on.

- Da li ste i sami ikada osećali sažaljenje prema žrtvama, misleći na sopstvenu porodicu i decu?, upitali su ga tokom suđenja.

- Da.

- Kako ste mogli da izvršite ove akcije uprkos tome?

- S obzirom na sve ove sumnje koje sam imao, jedini i odlučujući argument je bio striktno naređenje i razlog koji je za to dao Himler.

Dok je Hos bio komandant u Aušvicu, nad zarobljenicima su vršena razna testiranja, sprovedena pod rukovodstvom Jozefa Mengelea. Ljude su stavljali u komore pod pritiskom, smrzavani su, na njima su testirani razni lekovi, često su bili kastrirani i izloženi raznim drugim oblicima povređivanja i mučenja. Rudolf Hos je nakon zarobljavanja 2. marta 1946. godine predat poljskim vlastima. Suđeno mu je u Varšavi između 11. i 29. marta 1947. Ostao je veran nacističkoj ideologiji, nije pokazivao kajanje, a zločine je pravdao rečima da je samo radio svoj posao i izvršavao zadatke. Osuđen je na smrt i obešen 16. aprila 1947. godine.