Nuklearna havarija u Černobilju se dogodila pre tačno 36 godina na današnji dan.
Pre tačno 36 godina dogodila se nuklearna katastrofa u Černobilju u današnjoj Ukrajini, najgora nuklearna nesreća u istoriji koja je pogodila veći deo Evrope, pre svega Ukrajinu, Belorusiju i Rusiju, zatim sovjetske republike. Do danas o njoj kruži puno mitova.
26. aprila 1986. godine u 01.23 h nuklearni reaktor br. 4 černobiljske elektrane, stotinu kilometara severno od Kijeva, eksplodirale su tokom bezbednosnog testa. Nuklearno gorivo je gorelo deset dana, emitujući radioaktivne čestice u atmosferu, koje su se, prema nekim procenama, proširile na tri četvrtine površine Evrope.
Da li je Černobilj najveća atomska katastrofa svih vremena?
Međunarodna skala havarija i nezgoda u nuklearnim postrojenjima ima sedan stepeni. U sedmoj kategoriji su "katastrofalne havarije" (major accident) koje znači oslobađanje radijacije sa teškim posledicama po ljude i prirodu. Tu su do sada svrstani incidenti iz Černobilja (1986) i Fukušime (2011). Unutar tog semog stepena međunarodna sistematizacije ne predviđa poređenje, piše DW.
Ako pod "atomskom katastrofom" ne podrazumevamo samo havarije u nuklearnim postrojenjima, već sve radioaktivne emisije koje izaziva čovek, onda je u istoriji bilo daleko gorih događaja, kaže nam profesorka Kejt Braun sa čuvnog Masačusetskog instituta za tehnologiju (MIT).
"Američke i sovjetske fabrike, koje su pravile plutonijum za atomsku bombu, svakog radnog dana su emitovale 350 miliona kirija u okolinu. A to nije bila greška", navodi Braun.
Ako se posmatra radioaktivni jod, jedan od izotopa koji se oslobađa i kod ljudi izaziva rak štitne šlezde, havarija u Černobilju je oslobodila oko 45 miliona kirija takvog joda. Profesorka Braun to poredi sa nadzemnim testiranjem nuklearnog oružja. "Sovjeti i Amerikanci u samo dve godine testiranja 1961. i 1962. nisu oslobodili 45 miliona kirija, nego 20 milijardi kirija radioaktivnog joda."
Da li u zabranjenoj zoni ima mutanata?
Vodiči sa lica mesta kažu da ih posetioci često pitaju da li se Černobiljem vrzmaju mutanti. Vukovi sa dve glave ili pacovi sa pet nogu? To Denis Višnjevski nikada nije video, iako ovaj naučnik dvadeset godina posmatra razvoj biosfere u zoni zabranjenoj za ljude.
Uticaj jonizirajućeg zračenja može sa određenom verovatnoćom izazvati promene u strukturi organizma, ali uglavnom tako da naprosto ograniči sposobnost organizma da (pre)živi. Višnjevski naglašava da životinje rođene sa invaliditetom ionako ne mogu dugo da opstanu u prirodi, piše DW.
Da li je priroda već prebolela katastrofu?
Fotografije i reportaže uz naraciju da "u zabranjenoj zoni Černobilja ponovo cveta život" bude utisak da se priroda oko reaktora oporavila. "To nije tačno", kaže Kejt Braun, koja četvrt veka istražuje o Černobilju.
U crvenoj zoni oko bivše nuklearke ima manje vrta insekata, ptica i sisara. Povremeni izveštaji da su u toj zoni snimljene vrste koje su drugde ugrožene nisu dokaz "zdrave" životne sredine.
Naprotiv – dugoročne studije u kojima se posmatraju životinje u jako kontaminiranim područjima pokazuju znatan rast mortaliteta, stope tumora, kraći životni vek, brže starenje, promene u krvi, izrasline i druge faktore koji ugrožavaju zdravlje životinja.
Raznolikost života oko Černobilja naučnici objašnjavaju migracijom vrsta. "Zabranjena zona Černobilja ima 2.600 kvadratnih kilometara. Dalje na sever je još 2.000 kvadratnih kilometara zabranjene zone Belorusije. Na istok i zapad su takođe oblasti retko naseljene ljudima. Zato tu u istočnoj Evropi imamo ogroman prostor za održanje šumske faune", kaže Denis Višnjevski.
Bez straha od čoveka, ovuda tumaraju medvedi, vukovi, risevi i drugi grabljivci kojima trebaju velike površine ne bi li našli dovoljno hrane.
Zabranjena zona je zagađena radijacijom i 35 godina od atomske havarije. Trećina te oblasti je kontaminirana transuranijumskim elementima čije je vreme poluraspada 24.000 godina.
Da li u Černobilju uopšte nema ljudi?
Zvanično su nenaseljeni grad Pripjat, koji je nekada izgrađen za radnike nuklearne elektrane, kao i susedni grad Černobilj.
Doduše, ta mesta nikada nisu bila sasvim bez ljudi. Od 1986. tamo su odlazile hiljade radnika da u dvonedeljnim smenama brinu o kritičnoj infrastrukturi. Naime, posle havarije u bloku 4, reaktori u blokovima 1, 2 i 3 nastavili su da rade do 1991, odnosno 1996. i 2000. godine. Uz to, posebne patrole Ministarstva unutrašnjih poslova kontrolišu pristup zabranjenoj zoni. U gradu Černobilju čak postoje bakalnice i dva hotela namenjena ljudima koji poslom moraju da dođu.
Postoji i pravcato stanovništvo koje se ne beleži u zvaničnim statistikama. U pitanju su dobrovoljni povratnici. Oni su se u godinama neposredno posle katastrofe na svoju ruku vratili u sela koja su ispražnjena nakon evakuacije 115.000 ljudi. Nepoznat je tačan broj tih povratnika, piše DW.
Na pitanje DW koliko ljudi živi u Černobilju i okolini, jedna portparolka ukrajinske agencije koja upravlja zabranjenom zonom rekla je: "Niko."
Prema procenama iz 2016. godine, tamo je bilo još oko 180 povratnika. U pitanju su mahom stari ljudi, i sada ih je izvesno manje. Vlasti ih tolerišu, čak dobijaju i tihu podršku. Recimo, poštari im jednom mesečno donose penziju, a jedna mobilna prodavnica im na svaka dva-tri meseca dovozi namirnice.