Evo kako je Janis Varufakis, doskorašnji ministar finansija u grčkoj vladi, objasnio ćerki Kristini pravila ekonomije.
Knjigu u kojoj je preneo izmišljen razgovor sa kćerkom o ekonomiji, Janis Varufakis nazvao je "Ovaj svet može da bude bolji” i odmah jasno i nedvosmisleno otkrio svoju poruku čitaocu.
Janis Varufakis jedno je od imena koje smo naučili slušajući i čitajući vesti o finansijskim nedaćama Grčke i nastojanju Evropske unije da nevolje ove države ne utiču preterano na ceo savez. Janis Varufakis je donedavni ministar finansija Grčke, inače šef Katedre za političku ekonomiju fakulteta ekonomskih nauka na Atinskom univerzitetu, poslanik, na sastanke dolazi motorom "jamaha", bloger je, gejmer, radi za jednu od najmoćnijih industrija video igara, pisac više knjiga iz oblasti ekonomije...
Moguće je da Varufakis nikada ne bi napisao ovu knjigu da mu jedna izdavačka kuća nije predložila da napiše tekst o ekonomiji za tinejdžere, piše "Politikin Zabavnik".
"Oduvek sam smatrao da onaj ko velika ekonomska pitanja ne može da objasni jezikom razumljivim tinejdžerima, zapravo ih ni sam ne razume", piše u predgovoru knjige. Njegova ćerka Ksenija, tinejdžerka, živi u Australiji. Dok je pisao ovu knjigu zamišljao je njene reakcije i imao osećaj da su zajedno. Pokušao je da njoj, i svima koje to zanima, ovom knjigom objasni velika pitanja socijalne ekonomije koja se tiču svih ljudi, svugde.
Sve bebe rađaju se podjednako golišave, piše Janis Varufakis na početku prvog poglavlja. Ubrzo neku decu roditelji obuku u skupa odelca iz najboljih butika, a većina njih biva odevena u rite. Kad malo poodrastu, ovi prvi žele neke druge stvari, a drugi sanjaju da jednog dana odu u školu u cipelama koje nisu bušne.
Otkud tolika nejednakost na svetu – pitala je oca Ksenija Varufakis, a on je odgovor počeo pitanjima zašto su Britanci kolonizovali zemlju australijskih Aboridžina i počeli da koriste njihove izvore, i zašto nije bilo obrnuto?
"U društvu u kojem rasteš vlada pogrešno mišljenje da je ekonomija isto što i tržište. Šta su zapravo tržišta? Tržišta su polja razmene. U supermarketu punimo korpu namirnicama i ’razmenjujemo’ ih za novac koji se, nadalje, razmenjuje za nešto drugo, nešto što želi onaj koji novac ubira (vlasnik supermarketa, zaposleni u supermarketu pošto oni dobijaju platu od novca kojim plaćamo na kasi...)"
Tržišta su, podsetio je Kseniju otac, postojala i u vreme kad smo živeli na drveću: kad je neki naš daleki rođak ponudio nekom našem drugom pretku bananu tražeći jabuku zauzvrat, to je bio prvi oblik kupovine.
"To, međutim, nije bila prava ekonomija. Za stvaranje prave ekonomije bilo je potrebno nešto više: bilo je potrebno da počnemo da proizvodimo." Preduslovi za početak proizvodnje bila su, Varufakis priča dalje, dva skoka u istoriji čovečanstva: pojava govora i obrađivanje zemlje.
"Govor i mogućnost proizvođenja hrane, umesto vikanja i uzimanja onoga što nam je pružala priroda (plena i raznih plodova), izrodili su ono što nazivamo ekonomijom." A zatim je zemljoradnja dovela do stvaranja osnovnog činioca prave ekonomije – viška vrednosti.
"Šta je to? To je proizvod zemlje koji ne samo što je dovoljan da nas prehrani i da nadomesti zrnevlje koje smo iskoristili ove godine, već je to ono što preostaje i omogućava gomilanje za buduću upotrebu, na primer, to su žitarice koje smo uskladištili bilo za teška vremena (u slučaju propasti sledećeg roda od grada), bilo da bi se iskoristile za setvu naredne godine kako bi se povećao budući višak."
Proizvodnja poljoprivrednog viška izrodila je pismo, dug, novac, države, vojske, sveštenstvo, birokratiju, tehnologiju, čak i prvi oblik biohemijskog rata.
"Šta se beleži? Beleži se količina žitarica koju je svaki zemljoradnik stavio u zajednički silos. Sasvim logično. Budući da je bilo veoma teško da svaki zemljoradnik sagradi svoje spremište za skladištenje viška, bilo je lakše da postoji zajednički silos, pod nadzorom nadležnog lica, i da svaki zemljoradnik tu skladišti svoj rod. Taj vid skladištenja, međutim, zahtevao je dokaz da je, na primer, gospodin Nabuh stavio sto kilograma u skladište. Zaista, prvo pismo nastalo je kako bi se omogućilo izdavanje takve računovodstvene potvrde."
Taj računovodstveni zapis o količini proizvoda bio je početak stvaranja duga i novca. Na osnovu arheoloških nalaza zna se da su radnici dobijali platu u školjkama na kojima je pisao broj kilograma pšenice koje im je vladar dugovao za rad na njegovim poljima. S obzirom na to da ta pšenica još nije bila proizvedena, školjke su bile oblik vladarevog duga prema zaposlenom i neka vrsta novca zato što su zaposleni tim školjkama kupovali potrebne proizvode.
U Mesopotamiji su nađeni dokazi da je metalni novac bio merilo vrednosti iako je iskovan tek nekoliko stotina godina kasnije. Bio je to virtuelni novac. Varufakis kaže Kseniji da je u računovodstvenoj knjizi stajalo, na primer, sledeće: Gospodin Nabuh ima pravo na žitarice u vrednosti tri metalna novčića, što znači da su razmene s delovima viška sprovedene na osnovu virtuelnih novčanih jedinica. To je zahtevalo ono što mi nazivamo poverenje, odnosno kredit, a da bi postojalo poverenje da će taj virtuelni novac, dakle vrednost, biti isplaćena, potrebno je da postoji država koja tako nešto jemči.
"Sve države nastale u poljoprivrednim društvima, ako pogledamo istorijski, raspolagale su viškom na užasno nepravedan način, u korist društvenih, političkih i vojnih moćnika. Obespravljeni zemljoradnici bili su u većini i mogli su, ujedinjeni, brzo da svrgnu s vlasti režim koji ih ugnjetava. Kako su uprkos tome vlastodršci uspevali da se održe i da raspolažu viškom? Zahvaljujući ideologiji koja im je davala pravosnažnost i uveravala većinu da vlastodršci imaju pravo na to da drže vlast u svojim rukama. Da tako mora da bude. Zbog njihove plave krvi. Da njihovo pravo na vlast potiče od više sile. Da je božja volja da sve bude tako kako jeste…
Poljoprivredni višak ubrzao je tehnološki napredak, na primer, potrebu za navodnjavanjem i razne druge izume koji će unaprediti poljoprivredu. Višak je takođe stvorio smrtonosne bakterije: tone pšenice u skladištima u blizini ljudi i životinja stvorile su laboratoriju u kojoj su se velikom brzinom razvile bakterije i mutiranjem pretvorile u nosioce svirepih bolesti.
I tako se stiglo do odgovora na pitanje zašto je Britanija napala Australiju, a ne Aboridžini Engleze? Kako se desilo da nijednu imperijalističku silu nisu stvorili crnci u Africi ili u Australiji? Da li je to nešto u genima? Naravno da nije!” poručuje pisac i podseća da se odgovor krije u višku.
Na početku beše višak. Bez poljoprivrednog viška ne bi bilo mogućnosti da se stvore vojske, autoritarne države, pismo, tehnologija, barut, prekookeanski brodovi i tako dalje. Aboridžini su imali poeziju, muziku, mitologiju, ali nisu imali sredstva za napadanje drugih naroda ili za odbranu od njih.
A šta je s Afrikom? Zašto se nije pojavila makar jedna velika afrička sila koja bi bila kadra da ugrozi Evropu?, pitala je Ksenija, a njen tata ju je pozvao da uporedi oblik Afrike i Evroazije. Afrika je duguljasta, proteže se kroz mnoge različite klimatske zone, dok su duž Evroazije male promene klime.
Afrička društva koja su razvila poljoprivrednu ekonomiju (na primer, u današnjem Zimbabveu) nikako nisu mogla da se rašire prema Evropi pošto je bilo nemoguće da njihove kulture uspeju severnije, bliže polutaru ili, još manje, u Sahari. Nasuprot tome, narodi Evroazije su, pošto su otkrili poljoprivrednu proizvodnju, imali mogućnost da se šire ka zapadu ili ka istoku kako su hteli, napadajući i osvajajući, prisvajajući višak, ali i kulturu naroda koje su osvajali, podržavaju njihovu tehnologiju i stvaraju čitave carevine. A u Africi – zbog njene geografije – tako nešto nije bilo moguće.
Ovo bi bio svetski nivo stvaranja nejednakosti. Postoji i nivo unutar društva. Gomilanje viška donelo je prekomerno gomilanje vlasti, a posledično i bogatstva u rukama malog broja ljudi. Često se primećuje da su u najsiromašnijim zemljama (malobrojni) bogati bogatiji od mnogih bogataša bogatijih zemalja. Ali, kaže Varufakis svojoj kćerki i onima koji čitaju njegovu knjigu, ljudima koji smatraju da imaju pravo da imaju mnogo, ne treba zamerati.
Od malih nogu ubeđuješ sebe (kao i sva deca) da ti tvoje igračke, tvoja odeća, tvoja kuća po svakom pravu pripadaju. Naš mozak automatski smatra imam H – H mi pripada. To je psihološka osnova na kojoj se temelji ideološki postupak koji ubeđuje one koji imaju moć i bogatstvo da je ispravno, pravo i neophodno da oni imaju mnogo, a da oni drugi imaju mnogo manje.
I, na kraju ovog poglavlja očinska poruka:
"Sačuvaj u svojoj duši odbojnost prema takvoj stvarnosti kao jedinoj ’logičnoj’, ’prirodnoj’ i ’pravednoj’."
Od početka do kraja knjige Varufakis ističe razliku između životne i tržišne vrednosti dobara, ističe da u današnjem svetu preovladavaju tržišne vrednosti, ali savetuje i upućuje kćerku da prvenstveno ceni – životne. Podsetivši je na zalazak Sunca na ostrvu Egini i na jedno lepo druženje u blizini Maratona, kad su se svi u društvu smejali vicevima njenog druga Parisa, i kad ju je kapetan Kostas zamolio da zaroni i pomogne mu da zakači uže za sidro, zaključio je:
"Zalazak Sunca. Parisovi vicevi. Radost što ti se ukazuje prilika da zaroniš kako bi učinila uslugu kapetanu Kostasu. Tri stvari zbog kojih se lepo osećaš. Tri dobra. Tri stvari koje nisu roba. Koja je razlika između dobra i robe? Roba je dobro (kao, na primer, tvoj ajped), ali dobro nije obavezno i roba. Roba je dobro koje se prodaje da bi se prodalo. Zalazak Sunca na Egini, Parisovi vicevi i skok u vodu koji si izvela da bi učinila kapetanu Kostasu nisu ponuđeni na prodaju."